POZORIŠNA KRITIKA: Umetnost nikada nije slobodna - 58. BITEF
DUHOVITI stendap, na 58. Bitefu najavljen kao jedna od tri predavanja-predstave, hrvatska dramaturškinja (dramaturginja?) Jasna Žmak je izvela spontano, logoreično i originalno, uz pomoć simbola "hodajućeg istraživanja fenomena masturbacije na sceni", možda najzanimljivijeg slovenačkog glumca Marka Mandića.
foto privatna arhiva
On je označen i kao krivac za Jasnin tinitus, sada već trinaestogodišnje zujanje u uhu, nastalo na njegovoj predstavi "Mandić mašina", kada je ona iz publike odabrana da puca iz scenskog pištolja...
Inače profesorka, Jasna Žmak je imala pravo i da nam predaje, da njen pristup sopstvenom pogledu na umetnost i anksioznost (pripravnik je za kouča psihodrame) ne bi bio uslovljen tzv. slobodom u umetnosti, sve na Mandićevom primeru. To će se (da premotamo unapred) opovrgnuti poslednjom replikom Marka Mandića, koja je i naslov ove kritike, koga glumi Jasna Žmak, dok mu prišaptava tekst koji se govori...
Većim delom jednosatnog trajanja stendapa, šou je bio vrlo zanimljiv, najviše zbog harizme i iskrenosti koju je postigla pripovedačica na sceni, kao i zbog činjenice da je interpretirala, glumila i komentarisala sopstveni život, svoju umetničku i privatnu anksioznost, seksualno opredeljenje, strahove, frustracije, umetničku biografiju.
Povremeno, u scenama kada je bila prekrivena u ćebetom, ritam bi pao i priča postajala ilustrativna i dosadnjikava.
Foto BITEF
Od "gedžeta", izvođačica-dramaturginja-komičarka je upotrebila sebe, glas Boruta Šeparovića, reditelja, sa kojim je radila, kao i mnogo puta pomenut krucijalni dokaz prononsiranog borca za gromoglasno pucanje svake forme (neki bi rekli, i pristojnosti) na sceni, pomenutog, zaista genijalnog glumca Marka Mandića. Bila je tu i jedna lampa, koja je glumila starletu... Smešno, dirljivo, tugaljivo, empatično, neodoljivo... Sve je tačno, kad se posmatra predstava Jasne Žmak. Sa Bitefovim predznakom, neposredovan život, kakav se, po Aristotelu, ne prikazuje na sceni (mimezis) je preobličen u "studiju slučaja", da se dokaže teza da je umetnost smrtonosna, iako ne ubija.
Sluha za još jednu intimnu žensku ispovest imali su Centar za dramsku umetnost iz Zagreba i Via negativa i Mesto žensk iz Ljubljane. 58. Bitef se čini kao promotivna platforma za to. Lekovitost ispovesti, čak i kad su scenske, javne, pa i glumljene, izvesna je. Predstava Jasne Žmak nije pomerila granice, nije nas u oči ubeđivala da je otkrila nešto novo u teatru, niti je uvela neku novu, neviđenu praksu i stendap. Bila je zanimljiva i inspirativna, videli smo kreativnu osobu, koja ima šta da živi, kaže i pokaže. Možda će jednostvna iskrenost spasti (Bitefov) svet.