INTERVJU RIČARD DIKON, britanski vajar: Globalizacija je "jučerašnja priča"
SVI radovi su novi. Neki drveni radovi su napravljeni od delova koje sam već imao. Keramički radovi nisu napravljeni posebno za ovu izložbu, ali su takođe novi. Nijedan rad do sad nije prikazan pred publikom. Glavna ideja mi je bila da predstavim raznovrsnost svojih dela, i možda neke nove smerove u svom radu, što se pre svega odnosi na otiske izložene na zidovima.
Marijana Janković
Ovim rečima je znameniti britanski vajar globalne reputacije Ričard Dikon opisao postavku "U potrazi za nečim" (Galerija DOTS), za čiju svetsku premijeru je odabrao - Beograd. Na ovoj izložbi koja je minule sedmice obeležila likovni život naše prestonice (kao i istoimeno predavanje koje je održao u SANU), prikazao je dela od otisaka na poliesteru, monumentalne skulpture u drvetu, keramičke radove, kompozicije proistekle iz eksperimenata tokom sečenja drveta, skulpture valovitih površina koje su odraz njegovih razmišljanja u izolaciji na temu otisaka ljudskog stopala... Svi radovi su nastali u vreme pandemije kovida 19, i neposredno potom.
Rođen u Velsu 1949, ovaj vajar, profesor, akademik, prisutan bezmalo pola veka na britanskoj likovnoj sceni, nosilac nekih od najznačajnijih priznanja, među kojima je i Tarnerova nagrada, stari je znanac naše sredine. Prvi put je pre 18 godina bio gostujući profesor na Fakultetu likovne umetnosti a ovo je, uprkos tome, tek prvo njegovo samostalno predstavljanje.
- U Beogradu sam bio mnogo puta, pre svega zahvaljujući saradnji sa Mrđanom Bajićem i skulpturi koju sam sa njim radio na Kalemegdanskoj pasareli. Odlazio sam i vraćao se, ali sve do sada nisam imao samostalnu izložbu.
o Kako to objašnjavate?
- Pa, bio sam zauzet mnogim drugim stvarima, a sada se pružila prilika da sarađujem sa jednom lepom galerijom i finim ljudima. Iako je prva samostalna, to nije moja prva izložba ovde, jer sam dela već prikazivao u različitim kontekstima.
o Kako ste se odlučili da "U potrazi za nečim" ima svetsku premijeru upravo kod nas?
- Kada radim galerijske izložbe, prikazujem isključivo radove koji nisu viđeni u javnosti, za razliku od retrospektiva po muzejima. Tako da ni ova postavka nije izuzetak. Reč je o principu.
o Pred publikom je pet različitih ciklusa, veoma međusobno različitih...
- Ima radova koji su slični nečem što sam ranije već prikazivao, dok su drugi potpuno različiti. Najnetipičniji su oni iz ciklusa "U šumi", iako sam na samim svojim počecima imao takve pokušaje.
o Zbog čega ste im se vratili?
- Zbog dosade. Nedostatak novih ideja. Ponekada u ateljeu mač mi služi kao instrument za crtanje. I mnogo je tu isecanja oblika. Tek nedavno su mi ti "otpaci" postali interesantniji od onoga što sam isekao. Prva dela koja sam napravio od isečenih ostataka su bila gotovo kao pejzaži. Ali, ovi radovi su bili povod i za razmišljanje o odnosu onoga što je predstavljeno i onoga što je u fundamentu slike. Razmišljao sam o obrascima slike. O tom vidljivom i onom što je iza toga, pisalo se i u renesansi, a o tome su razmatrali i japanski slikari u 14. veku.
o Površina je ključna za vaše skulpture?
- I postaje sve važnija. Ako bih analizirao to kroz ukupan svoj rad, rekao bih da su se moje rane skulpture bavile volumenom. Potom se ta priča zatvorila, i počeo sam više da se bavim površinama. Delimično je to i zato što sam počeo da radim i u keramici, koja je glazirana, i gde boja postaje bitnija. Onda je boja migrirala iz keramike i u radove koje sam stvarao u drugim materijalima. A koliko me je intrigirala površina kao takva, možda najrečitije govori grupa keramičkih radova nastala neposredno pre pandemije, koji su bili gotovo ravni. Imali su oblik, ali ne i volumen.
o Obzirom da je većina izloženih radova nastala tokom pandemije, može li da se kaže da je to bio za vas plodan period?
- Ne želim da otvaram temu pandemije kao političku. Inače, umetnicima je uvek bolje kada su sami sa sobom. To im daje osećaj važnosti. Tako se osećaju srećnim. Za njih izolacija i ne predstavlja nekakav problem. Ono što me je najviše ometalo je što nisam mogao da budem u svom ateljeu, već u kući koja je na obodu Londona. Nisam imao radionicu. Nisam mogao da se bavim velikim stvarima, upotrebljavam velike alate. Ali, mogao bih da kažem da je to vreme za mene bilo neka vrsta produktivne pauze.
o Da li smo kao ljudi izvukli neke pouke iz pandemije?
- Naučili smo dve stvari. Jedna je da možemo da uradimo nešto sjajno zajedno, kao što je pronalaženje vakcine protiv te bolesti. Jedna od dobrobiti te borbe i uspeha medicine protiv kovida 19 je i to da je Mrđan Bajić još živ. A druga stvar je da smo postali svesni da svi možemo da budemo promatrani. I to je rezultat pandemije, u nameri da se stvari kontrolišu, neminovno je bilo nadzirati ih. Svi smo u jednom trenutku pristali na to, a sada se već postavlja pitanje, koliko zaista želimo da budemo nadzirani. Marijana Janković
o Da li je ta situacija distopična?
- Mogla bi da bude. Moraću, ipak, da se dotaknem politike. Mislim da su uslovi lokdauna tokom pandemije zahtevali opreznost. Ali, onda su počeli da se razvijaju nove baze podataka koje omogućavaju praćenje, a sada se, u tom smislu, susrećemo i sa izazovima veštačke inteligencije, pa se stvorila panika među ljudima i pitanje da li nam je sve to zaista potrebno. Da li je to dobro, ili loše? I sve to ulazi sve više u teren politike.
Poklon Beogradu
NIJEDAN drugi strani umetnik nije u poslednje dve decenije dao toliko svog životnog vremena za nas, kao Ričard Dikon - podsetio je na otvaranju Mrđan Bajić, koji je sa ovim umetnikom stvarao monumentalnu skulpturu "Odavde donde", na Kalemgdanskoj pasareli. - Držao je studentske radionice kroz koje je prošlo mnoštvo studenata; učestvovao je mnogim ovdašnjim grupnim izložbama, otvarao je grupne izložbe, govorio je na promocijama knjiga, radio u ovdašnjim kolonijama, držao mnogobrojna predavanja. I neizostavno, napravio je skulpturu, most za ovaj grad, i poklonio je Beogradu.
o Šta ste tokom poslednjih 18 godina naučili o našoj sredini, umetničkoj sceni?
- Otkako dolazim ovde susretao sam se sa sjajnim umetnicima, sa kojima sa imao zanimljive razgovore, i gledao njihove interesantne radove. Imate dobre umetničke škole, fakultete, publikacije... Ali i probleme sa umetničkim tržištem, što je odvojena tema. Tokom godina došlo je i do mnogo promena, posebno se mnogo izgradilo. Ne mislim tu samo na "Beograd na vodi" već i na Novi Beograd, što možda nije toliko uočljivo. Kada hoću da objasnim šta se sve ovde promenilo od kako sam prvi put bio, obično kažem: "Muzej savremene umetnosti je bio zatvoren, a sada radi, posle fantastično urađene rekonstrukcije".
o Imali ste priliku da se upoznate i sa našom istorijom radeći na pasareli na Kalemegdanu?
- Imate veoma komplikovanu istoriju, pa ne mogu da kažem da sam je u potpunosti upoznao. Imao sam priliku da dva-tri puta obiđem sjajnu vajarku Olgu Jevrić, u njenom ateljeu na Starom sajmištu. I to je bilo neobično upoznavanje sa ovdašnjom istorijom. Veoma mi je bilo intrigantno to što je nekadašnji koncentracioni logor postao kuća za umetnike. Nekada kultura ne može da popuni rupe koje su prethodno nastale.
o Ponovo ste u blizini Kalemgdana...
- Ali, sada u jednom potpuno drugačijem okruženju, lepom novom naselju K-distrikt, koje izgleda kao da bi moglo da se nalazi u bilo kom drugom delu savremenog, kosmopolitskog sveta.
o Da li svet postaje sve više to "globalno selo" u kome je sve teže uočiti kulturne specifičnosti između sredina?
- Ne bih rekao. Svet se već podelio u blokove. Globalizacija je jučerašnja priča.