SKLONIŠTE ZA ZABRANJENE PREDSTAVE: Tokom četiri decenije izvedena mnoga vredna i "subverzivna" dela na sceni Zvezdara teatra

- Iz te prve predstave, danas mnogih nema... Bila je veoma uzbudljiva i zato što je prethodno zabranjivana u dva navrata: u Pirotu, potom i u Beogradskom dramskom. Onda je "Šarana" uzeo da režira Dejan Mijač u jednom novom prostoru i pozorištu - seća se Voja Brajović. - Zvezdara teatar je pozorište koje je samo sebe održalo. Krenuli smo da radimo bez ikakvog honorara. Koliko zaradiš, toliko i dobiješ. Nikad neću zaboraviti te prve probe. Dejan je već na početku napravio dve-tri intervencije koje su najviše mene ražalostile. Izbacio mi je čitav monolog o sudbini ljudi na Golom otoku. Ostavio je samo dve reči. Na pitanje kako je tamo, moj junak odgovara: "Fino, poučno"... Veliki reditelj. Zvezdara teatar je sa ovom predstavom dobio krila. Samo u Zagrebu izveli smo je 49 puta, imali smo tamo čak i svoj dekor.

Upravnik i "kućni pisac" Duško Kovačević prisetio se da kada je, ubrzo po osnivanju, počeo da radi "Klaustrofobičnu komediju" u Zvezdara teatru, taksista nije znao gde da ga odvede.

- Polovinom 80-tih bilo je pet pozorišta u centru grada, a ova kuća izgledala je kao luksuzna baraka u kojoj su se održavale razne kulturne manifestacije i politički programi...I danas imamo malo zaposlenih i po principu većine pozorišta u svetu, radimo po projektu. Sada je Zvezdara teatar u svojim najlepšim, 40-tim godinama, kada bi se merilo ljudskim vekom. Iza nas je mnogo lepih predstava i, nažalost, mnogo ljudi kojih više nema.

Druga predstava na repertoaru tek osnovanog teatra bio je "Ratnički rastanak" u režiji Egona Savina. O tom iskustvu, ali i decenijama koje su usledile, naš reditelj kaže:

- Sa ove distance može se jasnije sagledati fenomen Zvezdara teatra. Nastao je u vreme koje je danas teško i zamisliti. Jednopartijska država je bila ozbiljna, ulagala je veliki novac u kulturu i pozorište. Ali, istovremeno su imali i ozbiljnu kontrolu nad svim što se dešavalo. Postojale su i takozvane komisije za kulturu, partijske organizacije pri pozorištima koji su budno nadgledale čak i proces rada. Mnoge predstave su skinute na generalnoj probi, neke nisu ni počele da se rade, a pojedine su skinute posle izvesnog broja izvođenja... Početkom 80-tih još je bilo mnogo kontrole nad kulturnom. E, onda se pojavljuje Zvezdara teatar.

Savin ističe da je Zvezdara prekretnica u istoriji novijeg srpskog pozorišta i da bi u njegovom podnaslovu moglo da stoji "slobodno pozorište".

- Mogli smo da radimo šta smo hteli, što je bilo ravno čudu. Publika je to odmah osetila, pohrlila je da gleda ono što nije mogla u drugim pozorištima. Širom su se otvorila vrata zabranjenim temama, sadržajima koji su istovremeno bili vrlo vredna dela. Kad se videlo kako narod dolazi na kartu više, princip rada odmah je postao tržišni.

Posle "Ratničkog rastanka" usledio je "Nečastivi na Filozofskom fakultetu" Ive Brešana, u režiji Vide Ognjenović:

- Na prvi sastanak pozvao nas je Pera Đurđević, upravnik. Taj skup nazvala sam "pozorišno zasedanje AVNOJ-a,". Bio je vrlo čudan, tajanstven, imali smo utisak da radimo nešto veoma važno,ali da o tome ne možemo pričati vrlo glasno...Dejan je počeo da radi "Šarana", ja sam izabrala Brešana. "Nečastivi" je skinut sa repertoara u Zagrebu, posle drugog ili trećeg izvođenja, uz veliku buku. Angažovala sam glumačke prvake Radeta Markovića, Kseniju Jovanović, Mišu Janketića, Špiru Guberinu. Počeli smo da radimo sa velikim uživanjem, dočekali kontrolnu probu na koju su došli članovi saveta - pola sale. Ozbiljno su je odgledali, izneli primedbe i na kraju rekli da to mora da se preradi. Odlučila sam da ništa ne menjamo, da reskiramo, da nas vidi publika. A Đuđeviću sam rekla ako bude problema da kaže da on ništa nije znao. Doživeli smo ovacije, prošlo je. Zvezdara teatar odigrao je ogromnu ulogu u našem pozorišnu životu, ne samo zbog tekstova nego te oslobađujuće energije, glume, režije i plasiranja predstava. Da ne govorim o tome da posle Zvezdara teatra nije otvoreno ni jedno novo pozorište.

Savin se prisetio i "Jeretičke priče" zbog koje je,kaže, Branko Ćopić izgubio i zdravlje i život:

- Dolazili su neki partizani na kontrolnu probu koji su se borili u bitkama o kojima Branko piše. Mislio sam, samo neka izađemo u javnost. Ti ljudi doprineli su našem uspehu. Daj, Bože, policajaca, daj Bože zabrana! Mala smo čaršija, odmah se sazna, eto odmah gomile gledalaca. Sada, dok radim, ponovo to priželjkujem. Ali, policije danas nema.

Na pitanje "Novosti" da li bi moglo da se desi, da iz bilo kog razloga danas bude zabranjena neka predstava, Kovačević odgovara:

- U svoje vreme, ako pomenete Tita u kafani, a kelner je, naravno, bio zadužen za policiju - završite u zatvoru. Tačno se znalo, koliko reči za koliko robije. Danas je sve potpuno irelevantno. Policija nije ono što je bila. U mojim komadima uvek sam se bavio uniformisanim licima. Imam galeriju policajaca, čak i u ovom najnovijem komadu. Bez njih nema života. Apsolutna sloboda je užasna. U autokratskih sistemima, gde nije smelo da se piše - pisalo se najbolje. Češki film napravio je bum dok je svaka reč bila kontrolisana. Onda je došla ta "apsolutna sloboda", možete da pišete i pričate šta hoćete, to više nikoga ne interesuje. Na društvenim mrežama su tri puta užasnije stvari nego što možete da zamislite.

Naš veliki pisac dodaje i da kad pravi predstavu misli o suštini ljudskog života i emociji na duge staze:

- Nikad nisam razmišljao o tome šta se danas događa. Brza reakcija je za novine. Pozorišna literatura zahteva promišljanje na dugo vreme. Obavezujućuje je da razmišljaš šta pišeš, zašto pišeš i kome pišeš. Da misliš o ljudima koji će za 50 godina čitati. Mnoge komade sam pisao dok sam "bio prijatelj" sa Joakimom Vujićem, a igraju se i danas. Da sam reagovao brzo, ishitreno, s manje živaca, trajalo bi godinu - dve. Pisanje je velika i lepa priča za čoveka koji se opredeli za pisanje i, s druge strane, velika obaveza prema sebi. Predstava sa koje publika izađe depresivnija nego što je ušla, nije dobra predstava. Ne smete ljudima da zagorčavate život.