GLASOVI KOJI OPLEMENJUJU: Braća Teofilović uoči koncerta u Etnografskom muzeju

Ratko i njegov, tek za nijansu mlađi, blizanac Radiša bili su, kao i svi momci, u fazonu "nas to ne zanima"... Srećom, upornost pedagoga koji je u svaku sredinu "donosio svetlost", uvela je u čačanski hor i dva čarobna glasa, dva gotovo istovetna momka istog prezimena - koji danas proslavljaju trideset godina karijere. Proslava je to zahvaljujući kojoj će dva anđeoska glasa odjekivati tokom cele godine, diljem zemlje, na mnogim koncertima, u mnogim dvoranama koje će Teofilovići muzikom posvetiti, u hram pretvoriti. Sutra će to biti sala Etnografskog muzeja - kamerni koncert, pred stotinu i dvadeset slušalaca, za isto toliko godina institucije koja, baš kao i blizanci iz Čačka, čuva i promoviše tradiciju i narodno stvaralaštvo.

Pojavila su se te neke 1993, u doba čija je trešteća muzička podloga bio sveprisutni turbofolk, pravo "s neba", dvojica Teofilovića, odlučnih da muzičko obrazovanje stiču, bogate i održavaju - praksom, pevajući, a ne "na školama". Tu su odluku potvrdili upisavši Poljoprivredni fakultet, nastavljajući da zvanično uče o genetici i oplemenjivanju biljaka. O oplemenjivanju ljudi mogu da uče sve nas. I uče nas, iz nastupa u nastup. Uzdižući svakog pojedinog slušaoca do neslućenih visina, osvećujući i posve svetovne dvorane, a one već duhovnošću prožete čineći još bližima nebesima, bilo da je reč o sinagogama ili pravoslavnim hramovima.

- Nezaboravno je bilo i iskustvo nastupa u antičkom amfiteatru u Ohridu pred dve i po hiljade ljudi, ali ništa manje upečatljiv nije bio ni onaj u Kanjiži pred svega dvadeset slušalaca - pričaju Ratko i Radiša. - Važno nam je da nastupamo u prostoru koji ima prirodnu akustiku, ali je najvažnije sadržano u primopredaju emocija, u spoznaji da svaki od tih slušalaca sa koncerta odlazi drugačiji, bolji, plemenitiji, bogatiji... Spektakl nisu svetla, već zvuk, emocija. U tome je suština i smisao onoga što mi radimo.

Bilo da ih opisuju, znalci ili tek oni koje su svojim nastupima omađijali, kao "dvoglasnu i jednoliku" ili "jednoglasnu i dvoliku" ili pak kao "dvoglasnu a mnogoliku", blizanci su Teofilović - čudo, jedinstveno, u dva tela, i sa dva glasa koja to čudo održavaju i umnožavaju. Njihov je nastup čudo, čudesna je njihova karijera u kojoj se sabrao ogroman broj koncerata, šest diskova od kojih je jedan koncertni, i nigde, nikada, nije postojao sastav sa Braćom Teofilović uporediv.

Pesme koje oni pevaju su izvorne, ali kako s pravom primetio i Miljenko Jergović, ljudima se čini da ih čuju prvi put, jer ih Teofilovići pevaju očišćene, oslobođene svega... Bilo da su to pesme iz Makedonije, sa Kosova i juga Srbije, bosanske sevdalinke ili nas povedu na muzičko proputovanje kroz Dalmaciju, Međimurje, otpevane glasovima Teofilovića one deluju novo, čisto, izvorno u onom najsuštinskijem smislu.

Ne žele, ne vole, ne mogu da ističu neku jednu, pesmu koju vole više od drugih - ipak, mogu i žele da kažu da je "pesma koja otvara sve, koja predstavlja kosmos, metafizičko kretanje duha kroz vreme, prozor, svetlost" - "Marijo, bela kumrijo". Da li će je pevati sutra, ne zna se, ali jedno se zna - privilegovanih 120 slušalaca biće za koji stepenik bliže nebesima.

Jubilej

KONCERTI u novembru u Domu omladine, sutrašnji u Etnografskom muzeju, zatim u njihovom rodnom Čačku, u novosadskoj i subotičkoj Sinagogi, Sarajevu... Tek su neke tačke na mapi nastupa braće Teofilović tokom ove, za njih jubilarne godine. Repertoar se razlikuje, igraju se, kako vele, konceptom, no uvek je to jedinstveni presek proteklih 30 godina.