OD STERIJE SE NIŠTA NIJE IZMENILO: Intervju - Aleksandar Đurica, glumac

U ulozi Feme ovog puta gledaćemo Natašu Ninković, dok je Svetozar Ružičić "pripao" Aleksandru Đurici. Stalni član ansambla kuće i "gospodin glumac" od onog najfinijeg kova, odavno je prepoznatljiv po rafiniranim sredstvima kojima gradi svaki svoj lik. Posle "Rodoljubaca" i uloge Gavrilovića koju je svojevremeno odigrao u somborskom pozorištu, premijerno će se okušati u novom liku i zadatku:

- Čini mi se da kod Sterije ima nečeg duboko mentalitetskog vezanog za Vojvodinu i ništa se do danas nije izmenilo u tom smislu - kaže Aleksandra Đurica u razgovoru za naš list. - Ja sam s tog podneblja i mogu lakše karakterno - mentalitetski da posmatram njegove likove nego neko drugi ko nije u Vojvodini boravio. I zato mi je vrlo značajno da igram Steriju.

o Svetozar Ružičić "pretrajava" u svim vremenima?

- Dosta je kompleksna ličnost, bar onako kako smo ga mi "čitali". Jedan je od žilavijih likova srpske dramske literature. Ružičić je zanesenjak i osobenjak, dečak u telu odraslog čoveka. Nije sasvim spreman za život, a opet, ima i nešto sitno u sebi, prevarantsko, komično i teatralno, s patosom iz prošlih vremena.

o Da li je njegova uglađenost samo privid ili mentalitetski odraz vojvođanskog podneblje?

- I jedno i drugo. Ima malo samoubrazilje, ali i tog vojvođanskog stava, varoško-građanskog načina razmišljanja i ophođenja. Rediteljkina ideja je da se "Pokondirena tikva" približi našem vremenu i pokuša da se kaže "da, to je to, sada". Koliko smo u tome uspeli, ne znam. Gledao sam nekoliko inscenacija, sada je pred Femom drugačiji predznak: nije izvrgnuta podsmehu, ona je samo neko ko želi napredak i pokušava da promeni nešto u svojoj učmaloj sredini. Da iz nje izađe, makar i na pogrešan način. Takvo čitanje samo se nameće u ovom vremenu. Prva asocijacija je da Fema možda nije sasvim pri sebi i na pravom putu, ali se ne miri sa stanjem u kome se nalazi i okruženjem u kojem živi. Na dobrom je tragu da nešto treba menjati, mada kako jedinka okružena ljudima koji drugačije misle, ne može ništa. Vuku je nazad, a ona napred ne može sama.Drugi pokušavaju da je osujete, u želji da se ništa ne menja i da se zaostaloj sredini i dalje živi kako nam je rečeno i unapred postavljeno.

o Postoje li u ovakvom čitanju, uopšte, paralela sa Živkom Ministarkom? Da li iz istih pobuda nastoje da budu ono što nisu?

- Mislim da ne. Kod Feme ne postoji želja za vlašću i pozicijom sa koje se može mnogo toga učiniti. Fema želi samo bolji život za sebe i ćerku. Ona ne može znati da li su ti ljudi, koji su po njenom mišljenju nosioci promena, ispravni ili nisu.Nema taj kapacitet, samo instinktivnu želju za boljim, lepšim, čistijim i drugačijim. Živka ima sve što Fema nema, ali želi vlast i moć koje one nose da bi ostvarila svoje ciljeve i manipulacije.

o Kakvu ulogu u ovim okolnostima ima vaš Ružičić?

- On, takođe, nema kapacitet da bude nosilac progresa i promena. Da ima, ne bi bio tu gde jeste. Ali je i on, na neki čudan način, vođen instinktom prepoznao značaj estetike, umetnosti, poezije i želje da se u tome oplemeni i uživa.

o Ko su savremeni Ružičići?

- Možemo na više načina da ih posmatramo. Da li je Svetozar neko od neshvaćenih umetnika ko pokušava da prezentuje svoju estetiku, a niko ga ne shvata ozbiljno? Šarlatan koji nastoji da prigrabi ovozemaljske i potpuno praktične koristi? Neko ko manipuliše ženama, sa pozicije iskusnijeg i obrazovanijeg, iskorišćavajući ih na taj način? Od svega pomalo. Razne su kopče sa sadašnjim vremenom. Ružičić nije jednoznačan, možemo ga posmatrati i kao čoveka koji nije baš "zdrav" u glavi i koji je zastranio u želji da stvori "svoju" poeziju.

o A Fema?

- Danas ih je mnogo. Svaka od onih koja pokušava da ode odavde i stvori budućnost i egzistenciju sebi i porodici, može biti Fema. To je onaj pozitivan predznak, dok s druge strane, Fema može biti i neko ko pokušava da imitara današnje javne ličnosti, prati modne i estradne diktate. Poseduje oba aspekta i nijedan se ne može isključiti. Propatila je u životu, od muža je dobijala i batine, što je bilo društveno prihvatljivo. Ako čitamo iz današnjeg vremena, reč je o zlostavljanju. Slično se ponaša i njen brat Mitar. Spočitava joj da se za muževljevog života nije čula, štavila je kože, a sad se odjednom pokondirala. Fema nema podršku sredine jer pokušava da se izdvoji i izdigne, da bude drugačija. U odnosu na vreme nastanka komada promenili su se odnosi, društveni konteksti, popustile stege. Trudili smo se da ih ima i dramskih elemenata, jer to jeste drama jedne žene.

o Niste često igrali u komedijama, a imate vrlo nijansirana komediografska sredstva?

- Nije moje da o tome pričam, ali slušajući kolege, očigledno imam neki specifičan humor i ukus što se toga tiče. Nije to onaj razbokoreni humor, vidljiv na prvu loptu. U Zvezdara teatru igram baš takve predstave: "Sportsko srce", "Pasivno pušenje", uskočio sam i u "Tre sorele". Sve tri su, u suštini, komedije. Tamo su me tako prepoznali.

o Trenutno na matičnoj sceni, Narodnom pozorištu, igrate u samo jednoj predstavi, "Derviš i smrt"?

- Da, samo što retko ide, možda jednom u tri meseca. Velika je podela i ljudima koji prave repertoar je omča oko vrata, jer ima i gostiju. Druga stvar je opterećenost scene Narodnog pozorišta - sa tri ansambla, državnim priredbama, raznim gostovanjima. Tako da za dramski repertoar ostaje samo deset termina mesečno. Dolaze i nove predstave koje treba da se igraju, pa matematički nema mnogo prostora.

o Da li teatar plaća cenu i angažmana članova ansambla u drugim medijima?

- Plaća cenu, ali su za to krivi ljudi koji bi trebalo da odlučuju o kulturnoj politici. Ako date glumcu platu od sto hiljada dinara, a kako sam nedavno pročitao prosečna plata u GSB je 120.000, dolazimo do toga da vozač ima veća primanja od glumca. Sa takvom platom ne može da živi jedna četvoročlana porodica... Zato i rade više stvari da bi stvorili neki budžet i prežive mesec.

o Postoji li za glumca "crvena linija", bez obzira na novac, preko koje ne može da pređe i igra u projektima ispod reputacije matične kuće?

- To je individualna stvar. Stvar ukusa, potreba i mogućnosti. A opet, postavlja se pitanje šta je to nivo Narodnog pozorišta? Šta je to standard ispod kojeg idemo?

o U kom smislu?

- U smislu nekih događaja, predstava, inventova koji se ovde održavaju. I to je upitno. Narodno pozorište trebalo bi da bude iznad svega. I kad nastupa i kad pregovara, treba da ima posebnu težinu. A često se prave kompromisi.