UVEK SAM U TUĐIM CIPELAMA: Intervju - Nikola Rakočević, glumac

I baš takav, "iskren u istini", Rakočević je u svakoj svojoj ulozi. Bilo da igra zanesenog revolucionara, mladog buntovnika, nežnog sina ili momka iz komšiluka. Biti istinit uvek i svuda, njegov je umetnički imperativ koji postiže sa takvom ubedljivošću da mu svaki gledalac, bez ostatka, veruje. Ovog puta je za dva, svaki na svoj način, emotivna filma dobio ugledno priznanje i koliko god da se razlikuju po svojim temama, oba bude osećaj bliskosti i zajedništva, sve ređi u našem vremenu.

Da li smo i u umetnosti, kao i u životu, često uskraćeni baš za takva dela i po(r)uke?

- Ne bih rekao da smo uskraćeni. Više mi se čini da smo sami sebi uskratili takva osećanja. Dozvoliti sebi bliskost sa bilo kim, podrazumeva rizik da nam bliskost ne bude uzvraćena. Jako je teško dozvoliti sebi ljubav i nežnost prema nekome. Kao da se bojimo da ćemo izgubiti sebe ako to učinimo, mada je možda suština našeg postojanja da naučimo da volimo bez uslova. Uvek je lakše kupiti sebi nešto i okačiti na profil emotikon sa "srcem", ili već neki prikladan koji bi mogao da opiše naša osećanja, nego da rizikujemo i da ih stvarno proživimo. I u umetnosti je rizično otvarati ove teme jer možete da dobijete epitet "mekušca" koji se bavi prevaziđenim stvarima. Na moju, a i na sreću publike, Radoš Bajić i Marko Đorđević nisu imali strah od toga. Iskreno su, kroz film, progovorili o stvarima koje su njima važne i ispostavilo se da je publika to jedva dočekala.

Kao i u Bajićevom filmu, polarizovano smo društvo u kojem su sve podele oštre i "rovovske". Da li je to naš usud, mentalitetska odrednica ili istorijska posledica?

- Mislim da je to više pitanje za genetičare i istoričare, sociologe, a možda čak i za filozofe. Iz moje ograničene glumačke perspektive ovaj problem nije privilegija samo nas Srba već čitavog čovečanstva. U nekim zemljama količina novca ublažava razmirice i razlike. Prihvatanje tuđeg mišljenja koje se razlikuje od našeg, kao i izražavanje svog koje se razlikuje od nečijeg, vrlina je na kojoj moramo da poradimo, kako na kolektivnom tako i na ličnom planu.

Svaka priča, bilo ratna ili savremena, u središtu ima porodicu. Mislite li da je ona i dalje nukleus svakog doma i "osnovna ćelija (svakog) društva"?

- Svako ljudsko biće je nastalo iz odnosa druga dva ljudska bića, pa makar taj odnos bio i preko medicinskih "pomagala". Kao deca, puna poverenja, upijamo znanja koja dobijamo od naše porodice. Bilo da je to funkcionalna, disfunkcionalna, nepostojeća ili surogat porodica. Iz porodice ponesemo teret ili vetar u leđa, ili i jedno i drugo. Znanje koje tu dobijemo primenjujemo kasnije kroz ceo život. Samo je na nama da odlučimo kako ćemo ga koristiti.

Osvojili ste laskavu titulu ulazeći u društvo najboljih deset evropskih mladih glumaca (2014). Šta, po vašem mišljenju, karakteriše savremeni evropski film?

- Danas se snima mnogo više filmova nego ranijih godina, tako da mi je jako teško da ispratim sve i formiram bilo kakvo mišljenje na tu temu.

Imali ste na pozorišnom repertoaru i monodramu "Laura, molim te", Petrarkinu ljubav smeštenu u vreme digitalnog otuđenja. U čemu smo sve nazadovali napredujući?

- Nažalost, "Laura molim te" se više ne igra, ali na njeno mesto je došla monodrama "Recite nam nešto o sebi ili Najiskrenije motivaciono pismo". Festivalska premijera bila je na zatvaranju ovogodišnjeg Belefa, a prvo redovno izvođenje očekuje nas u oktobru u Teatru na brdu. Monodrama je nastala po romanu Milana Mrđe "Napomen". Junak naše predstave prijavljuje se za posao. Kada zatraže da kaže nešto više o sebi i bude malo otvoreniji, on to shvata malo "ozbiljnije" nego što bi trebalo... Kreće kroz lavirint svojih misli, želja i potrebe za osvetom, traženja krivce. I dođe do nečega što je krucijalno i za njega i za nas. Nalazi ličnu vrednost i odgovornost. Imao sam sreće da je projekat podržan i dobio sredstva Grada, Ministarstva kulture i Belefa. Malo, ali dovoljno, da mi omogući saradnju sa našim najboljim pozorišnim umetnicima kao što su Sonja Vukićević, Ljiljana Mrkić Popović, Bilja Grgur, Valentina Popržan. Ali i drugim koji su bili od velikog značaja za predstavu - Stevanom Miloševićem, Milanom Mrđom, Jelenom Rakočević, Bojanom Glušac, Milicom Rakočević, Anom Kočiš, Slobodanom Đuričićem. Kao što vidite, monodrama podrazumeva jednog glumca, ali poduži spisak saradnika. Iskreno da kažem, jedva čekam da se ova predstava ponovo sretne sa publikom i da vidim šta će se izroditi iz tog susreta.

Stalni ste član JDP,a najšira publika vas najčešće doživljljava kao filmskog protagonistu. Kakav je vaš lični odnos prema te dve scene i medija?

- Ni u pozorištu ni na filmu ne nosim svoje cipele. Uvek tuđe. Ali, i jedne i druge sam prihvatio kao da su moje.