POZORIŠNA KRITIKA: O "Govedu" i sećanju

Dramatizator, Slobodan Obradović je ovo štivo protumačio kao pripovedanje o "krivici predaka", koja se kao kuga širi, sa nekadašnjih roditelja na njihovu decu, sadašnje roditelje, čije su kćeri naprasno nestale. Smeštena u rado gledani, mnogo rabljeni žanr "forenzičke drame", predstava "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo" je u priličnoj meri usmerena ka efektu oneobičavanja, gde isključivo ženski likovi zamenjuju i muške aktere, a i didaskalije u dramskoj radnji.

Rediteljka, Bojana Lazić, uz pomoć jednog nostalgičnog i pretećeg sanduka za zamrzavanje hrane (scenograf Zorana Petrov) realističku detektivsku istragu Lepe Vidić (Anastasija Mandić) preusmerava u dedukciju ličnog, koliko i slučaja koji istražuje, nestalih devojčica i njihovih majki (Borjanka Ljumović, Radmila Tomović, Aleksandra Janković). U dramatizaciji učestvuje i baka nestalog deteta, koju igra Snežana Savić, redak gost pozorišnih scena, uprkos izvrsnoj "Petriji", koju je tumačila na istom mestu. Ovoga puta, u povremeno nečitljivom rediteljkinom iskakanju iz realističke priče (figure sa zlatnim oreolima koje promaknu) i (očekivanom) pevanju na mikrofon, Snežana Savić je dostojanstveno, sa manje šarma nego što se moglo očekivati, pokazala još jednog "krivca" za greh, zbog kojeg ispaštaju najmlađi... Pritom, kostim, u različitim braon nijansama (Biljana Tegeltija Bojanić), najmanje je doprineo karakterizaciji Savićeve. Jedna lepa žena, nije imala priliku da taj znak ovaploti u scenski simbol. Ipak, naša scena bi mogla češće da se seti ove odlične glumice...

Majke, u Obradovićevoj dramatizaciji (dramaturg Dimitrije Kokanov) kolektivno biće u istorijskoj krivici predaka, a i u sopstvenoj, roditeljskoj, nesolidne su i kao prijateljice, i kao potomci, i kao partnerke. Među njima, igrom se izdvaja Radmila Tomović, plahovitošću žene, koja je prošla kroz porodično nasilje (što je samo naznačena, ne i iskorišćena tema). Tomovićeva je delovala neposredno, spontano, za razliku od Aleksandre Janković, koja je, uprkos značajnom umeću da prikaže malo "uvrnute" likove, ovoga puta malo "nagazila". Borjanka Ljumović je lepa nova boja među zvezdama Ateljea 212. Anastasija Mandić, kao detektivka Lepa je efektno dodavala humorne tonove teškoj priči majke sa zahtevnim detetom.

Uz izvrsnu muziku Vladimira Pejkovića i koristan scenski pokret Damjana Kecojevića, rediteljka je predstavu "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo" (što je paradoks socrealističke izreke da se svega sećamo i nikoga ne zaboravljamo u revoluciji) sačinila od prisutnih aktera (majke, baka i detektivka), od odsutnih sa scene, iz prošlosti, ali i muških likova koji glume u radnji (tumače ih prisutne glumice), što je dobro pokazalo kriminogeni i sociopatološki "teatar mundi", ne samo jednog teškog, ratnog vremena i njegovih stravičnih posledica, nego i opravdanu sumnju da još ništa nije završeno i da se svega još sećamo, mada želimo da zaboravimo... A pravda se, u duhu vremena, deli u bircuzu "Govedo", u novobeogradskom bloku.

Utisak je da je ova predstava, koja je mogla da ima mnogo veći dijapazon ideja, u okviru teme koju je zadao roman Mirjane Drljević, dramatizacijom nepotrebno pojednostavljena, a režija je to još komplikovala, svojom nasilnom simbolikom i dekonstrukcijom.