SVAKO ĆE NASLEĐE JEDNOM VASKRSNUTI: Reditelj Nebojša Bradić o predstavama "Ućutkivanje Sokrata" i "Ostrvo s blagom"

Roman, s kojim su kroz obaveznu lektiru odrastale generacije školaraca, na sceni će imati nešto izmenjenu i "osavremenjenu" verziju.

- "Ostrvo s blagom" Roberta Luisa Stivensona jedan je od najvećih narativa književnosti za decu, a za roman koji je napisao 1883. godine pisac je izjavio da je isključivo priča za dečake - ističe Nebojša Bradić. - U tom viktorijanskom vremenu teme avantura i nasilja bile su neprilične za devojčice. Ono sa čim se danas suočavamo je pitanje da li pisac ima pravo da kaže da je njegov rad prikladan za jedan ili drugi pol? U svakom slučaju, priča koju mi pričamo je spektakl. Ono što me privuklo naslovu je mogućnost da napravimo spektakl za celu porodicu i omogućimo novoj generaciji pozorišne publike da uđe u jedno drugačije pozorište koje će govoriti o avanturi, koristeći elemente horora i humora.

Glavni lik, podseća reditelj, sazreva prolazeći kroz emocionalno i fizičko putovanje, neku vrstu rituala i teškog iskustva, učeći tako važne lekcije o životu.

- To je priča o mladoj osobi, a u našoj predstavi radi se o devojčici. Inače, u Stivensonovom romanu ima samo "jedan i po" ženski lik. Ovde smo uveli njih nekoliko, promenili glavnog junaka u junakinju i našli prostor za žene koje su gusari.Istorijski je poznato da je među njima zaista bilo žena, pa je priča još uzbudljivija i bliža današnjoj publici. Junakinja prolazi iskustvo odrastanja, poznati svet joj je dosadan i žudi za onim što još ne poznaje. U dobu je kada se prave greške, veruje ljudima kojima ne bi trebalo, ali na kraju dolazi do određenih saznanja ušavši u svet odraslih. Taj doživljaj novog uvek je izazovan, ipak, na svoj način i opasan.

Probe nove predstave počele su pre nego što su stigli da se slegnu utisci prethodne: premijera "Ućutkivanja Sokrata" izvedena je u Crnoj Gori, ali original (Cancelling Socrates) nije preveden kao "otkazivanje" ili "ukidanje" već - "ućutkivanje" Sokrata. Zašto?

- Britanski autor Hauard Brenton napisao je komad pre dve godine i odmah mi se učinilo da mnogo toga ima da kaže o nama ovde, danas. Dakle, ne samo o vremenu u kome je Sokrat uvodio grčku civilizaciju i kulturu u period promišljanja, koji su kasnije i njegovi učenici nastavili. Priča se, na svoj način, i nas tiče, jer je to i pitanje slobode, izbora, mogućnosti. Sokrat je postao naš savremenik i neko koga bismo želeli da "čujemo" zbog mudrosti i večitih dilema sa kojima se propituje civilizacija već 2.500 godina.

Mada iza "najmudrije grčke glave" nije ostalo ništa zapisano,savremeno doba uključilo ga je i u psihoterapiju, u kojoj put do istine vodi kroz dijalošku metodu i uporno postavljanje pitanja. Sokrat je, uostalom, uveo i pojam savesti u ljudsko društvo i etiku...

- To je pitanje demona koji se pojavljuju i u našoj predstavi, što je bio izazov i za sve moje saradnike. Kada govorimo o demonu sa kojim vodimo unutrašnji dijalog, a koji se može prevesti i kao "savest" i "duša", nešto je što otvara prostore u savremenoj kulturi i životu. Stalne dileme i postavljanje granica, uz nepostojanje čvrstog oslonca, prepoznatljivo je i u ovom vremenu. Dabome, i u modernoj psihologiji.

Brenton je u mnogim svojim dalima anticipirao događaje, pa je tako u "Drami Čerčil" još 1974. ukazivao na društvene promene čija će posledica biti ukidanje osnovnih ljudskih sloboda i prava na mišljenje.

- Ne bi to bila umetnost da se bavi samo revizijom onoga što se desilo umesto da postavlja pitanja o nečemu što tek dolazi.Današnja publika je spremna da uđe u dijalog sa Sokratovim dilemama i nezgodnim pitanjima. I to ne samo s njim, nego i njegovim savremenicama. Aspazija, Periklova žena i Sokratova ljubavnica, bila je jedna od najmoćnijih žena Atine koja je povlačila važne korake iz senke i postavljala pitanje od državnog značaja. Takva je bila i Ksantipa, Sokratova supruga, za koju znamo da je bila vrlo nezgodna. Ali, nesporno je i da je njena odbrana porodice predstavljala temelj nečega što je važno ka opstanak zajednice... Moramo biti spremni da nikada ništa nije večno, da je sve otvoreno i sklono preispitivanju. Da li je sve čvrsto i pouzdano, da li smo našli odgovore - nismo. Zato nastavljamo da živimo i stvaramo.

Rođen u zlatnom Periklovom dobu, Sokrat je delio sudbinu mnogih antičkih "mentora" koji su doživeli razočaranje u perspektivne učenike, spoznavši da nisu krenuli pravim putem.

- Pravo da budemo razočarani je takođe dilema sa kojom se suočavamo. Da li je, uopšte, smisleno ulagati? Ljudi su različiti, oni koji nas okružuju uvek nas pomere na bolje ili lošije. Ne mislim da je Sokrat zbog Ksenofonta ili Alkibijada patio, ali je njegov autoritet bio ugrožen i njegova pozicija potkopana takvim učenicima, što je dovelo do toga da se, na neki način, otvori i proces protiv njega. Sokrat, koji je bio apsolutno slobodan, otvoren i demokratičan, došao je u situaciju da mu se sudi. Ne samo zato što je negirao postojeće bogove, nego što su ga i neki ljudi koji bi trebalo da šire njegova učenja - izneverili.

Glavna optužba bila je da "kvari omladinu", samim tim i da je opasnost za budućnost. Ipak, nisu ga svi učenici izneverili. Bio je uzor i učitelj Platonov, a Platon - Aristotelov.

- Svi mi stojimo na leđima prethodnih generacija i diskonuitet do koga povremeno dolazi, ne znači da će sve što smo u jednom trenutku imali, nestati. Svako nasleđe će vaskrsnuti u nekom trenutku. I sama činjenica da je prošlo mnogo vekova od antičke civilizacije a i dalje iz nje učimo, svedoči o njenom najblistavijem smislu. Setimo se one Horacijeve priče da su Rimljani porazili Grke, ali da je Grčka svojom kulturnom porazila seljački Lacio... To je ono u šta verujemo: da kultura pobeđuje sve što je narazumno i što nas ponekad preplavljuje svojim nasiljem.

A danas i oni koji malo znaju o Sokratu, znaju za njegovu filozofsku misao "znam da ništa ne znam". Uprkos tome, u površnom i nadmenom vremenu svi misle da znaju - sve:

- Moramo uvek iznova učiti od Sokrata i vraćati se velikim uzorima. Jer, to što nam svakodnevni život nudi samo su krhotine onoga što nam je jedna civilizacija i kultura ostavila. Zato preispitivati vrednosti na kojima se sve temelji, pa i država, može da bude spasonosni putokaz za budućnost.