ŽIVOT JE NOSILA SA ŠIROKIM OSMEHOM: Umrla Rada Đuričin - Nezaboravna kao Ofelija, Aleksandra Kolontajn i gospođa Šandebiz

Ovako je Rada Đuričin (1934 - 2024) govorila pre deceniju i po u razgovoru, za "Novosti", povodom pola veka karijere. Juče je preminula u Beogradu najstarija glumica Jugoslovenskog dramskog, "optimista bez pokrića" kako su je nazivali prijatelji, glumica sa širokim osmehom i uverenjem da je život uvek pred nama - koliko god da ga je ostalo. Tako je i živela, praveći planove i u poznim godinama, igrajući do poslednjeg daha. Okružena najdražim, članovima porodice i prijateljima, proslavila je 90. rođendan i ubrzo otišla u bolnicu da se iz nje, posle nešto više od mesec dana boravka, više ne vrati.

Rođena je 31. maja 1934. u Vršcu i odrasla u svešteničkoj porodici. Kako je sama svedočila "lepa protina kći", najdraže uspomene iz detinjstva bila su joj letovanja u manastiru Mesić, druženja s monahinjama, pomaganja oko pripreme obeda, molitve u crkvi. Posebno, čitanja apostola i antifona u vršačkoj Sabornoj crkvi u kojoj je njen otac, pop Marinko, činodejstvovao. U rodnom gradu pohađala je osnovnu školu i gimnaziju. Po dolasku u Beograd prvo je upisala jugoslovensku književnost (i završila),a studije glume 1954. na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi profesora Josipa Kulundžića - sa Radmilom Andrić, Nikolom Simićem, Ružicom Sokić, Batom Živojinovićem. Ostala je poslednja iz ove sjajne generacije. O svojim glumačkim počecima i prvoj ulozi nam je govorila:

- Imala sam sreću da imam odličnog profesora Kujundžića, potom da me u teatarski život uvede dr Hugo Klajn, u stalni angažman JDP primi veliki čovek, pesnik, erudita Milan Dedinac. Ali, i da me za prijemni priprema sjajni Pavle Minčić! Još sam bila studentkinja kad je dr Klajn postavio na scenu "Dnevnik Ane Frank".

Među ulogama iz pozorišne mladosti izdvajala je i Ofeliju (sa Brankom Plešom kao Hamletom), kasnije Aleksandru Kolontajn i, naravno, gospođu Šandebiz u najdugovečnijoj predstavi u istoriji našeg teatra - "Bubi u uhu" Ljubiše Ristića. Snimila je tek desetak filmova, ali je već za debitansku ulogu u "Ženi u crnom" dobila nagradu u Puli.

Tokom duge i bogate karijere, igrala je u predstavama mnogih beogradskih teatara (Narodnog pozorišta, Ateljea 212, Zvezdara teatra, KPGT-a, Bitef teatra, Malog pozorišta "Duško Radović", "Madlenijanuma"), gostovala na scenama u Nišu i u Užicu, kao i u malim, samostalnim produkcijama. Ipak, najviše uloga, njih četrdesetak, imala je na sceni matične kuće: "Sabinjanke", "Gospođica Julija", "Tartif", "Važno je zvati se Ernest", "Kad su cvetale tikve", "Zločin i kazna"," Vasa Železnova", "Strah od letenja", "Kraj vikenda", "Seobe"... Poslednja u JDP (2017) bila je u "Tako je (ako vam se tako čini)".

Iako joj je velika glumica Nevenka Urbanova na samom početku karijere "proricala" da će najviše uspeha imati sa Čehovim, slučaj je hteo da baš u njegovim dramama nikada nije igrala. Kada je o pozorišnim prijateljima reč, jedan od onih izuzetnih bio je Slavko Simić:

- Uvek mi je pružao podršku i razumevanje, ukazivao šta i kako treba da radim. Najvažnija stvar koju možeš da dobiješ od partnera jeste da ti pomogne u sticanju samopouzdanja. A bez samopouzdanja nema uspeha. Ta vrsta nesebičnosti nije česta među glumcima, pogotovo kad igraju zajedno: uvek ima rivaliteta. Zato je Slavko bio poseban.

Usuđivala se da izađe i sama na scenu. Monodramu "Strah od letenja" odigrala je oko pet stotina puta, od toga tri puta i u SAD. Na engleskom jeziku, bez suflera, što je smatrala svojim najvećom hrabrošću. Hrabrost je bila i njen odlazak u daleki Jekaterinburg pre šest godina da na poziv Nikolaja Koljade odigra sa beogradskim kolegama njegov komad "Šuplji kamen". Bila je već u devetoj deceniji i prihvatila gostovanje s rečima: "Ja već očekujem poziv "odozgo", ako ne stigne - doći ću." I stigla je. Uprkos zdravstvenim problemima koji su joj se, neočekivano, baš tamo pojavili, posle jednodnevnog boravka u bolnici izašla je na sopstveni zahtev. I ponovo odvažno i hrabro, sa obrazloženjem: "Ako nešto treba da mi se dogodi, neka to bude u Beogradu"... Do konačnog odlaska, odigrala je još nekoliko novih predstava, između ostalih "Nanu" u "Madlenijanumu" i "Veliki pad" u KPGT.

Mudra i uvek dobronamerna, govorila je da su je Desanka Maksimović i Momo Kapor naučili da je jednostavnost najteža i najslojevitija osobina:

- Svakog dana mi kroz glavu prolazi misao o neizbežnosti iščeznuća. Primećujem da me upravo to često čini samilosnom prema drugima i sebi...