STALNO OBNAVLJANA ZAGONETKA ŽIVOTA: U Domu vojske Srbije retrospektiva vajarke Andriana Popović, uz devet slika njenog oca LJube Popovića
LjUDSKO telo, koje je oduvek bilo tema zapadne umetnosti, predmet je i mog stvaranja.
Foto promo, Dom vojske Srbije
Vajar sam i moj umetnički rad odvija se oko sadržaja i oblika koje sam nazvala višestrukim telom. Svojim istraživanjem želim da osmislim sopstvenu predstavu čoveka budućnosti.
Ovo, između ostalog, tvrdi Adriana Popović, srpska skulptorka rođena u Parizu, koja će svoja dela prvi put, na retrospektivi, predstaviti našoj javnosti u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije, u petak u 19 časova. Pored 58 njenih nagrađivanih skulptura i 30 grafika, postavku "Ishodišta", čiji je kustos i urednik kataloga Dragana Marković, će činiti i devet ulja na platnu njenog oca, jednog od najznačajnijih srpskih i svetskih slikara - Ljube Popovića. Tokom godina ih je dobijala na poklon, a među njima je i njegov jedini autoportret - nikad prikazan, ni u Francuskoj, ni u Srbiji. Ali, umetnički gen nasledila je i od majke Nataše Jančić, poznatog i priznatog arhitekte, kao i tetke Olge Jančić, jedne od najznačajnijih srpskih vajarki. Foto promo, Dom vojske Srbije
Pored diplome iz vajarstva, obrazovanje ove svestrane autorke i intelektualke, čine i master iz istorije umetnosti i arheologije, master iz geofizike i doktorat iz plastičnih umetnosti na Sorboni. Do sada je učestvovala na tridesetak grupnih izložbi, a u bogatoj profesionalnoj biografiji beleži i devet samostalnih izložbi u Francuskoj i Tel Avivu. Radi kao profesor vajarstva i keramike, a stvara i živi u Parizu, sa suprugom Žanom i sinom Milanom. Foto promo, Dom vojske Srbije
- Moj rad spaja umetnička dela iz istorije umetnosti, književnosti, filma ili stripa sa aktuelnim događanjima koja me dotiču - piše Adriana Popović u tekstu "Čovek budućnosti. Višestruko telo ili organorg", u katalogu beogradske izložbe. - Imajući u vidu moje jugoslovensko poreklo, veliki broj dela koja me nadahnjuju i hrane pripada zemljama nemačke kulturne sfere i onima sa područja koja je dopušteno nazvati Srednja Evropa. Milan Kundera definiše taj pojam kao skup zemalja nekadašnje Austrougarske monarhije bez direktne veze sa monarhijom Habzburga. Pojam je upotrebljen da potvrdi intelektualnu samostalnost tog prostora nasuprot Istoku ili očiglednoj ekspanziji potrošačkog društva na Zapadu.
Foto promo, Dom vojske Srbije
Za svoje skulpture kaže da produžavaju tokove moderne umetnosti u krugu tema prirode, a da je za njihovu realizaciju odabrala drevnu tehniku modeliranja u glini, čak kada ih pravi u kamenu ili bronzi. Mimo vidljivog, Adriana Popović iznad svega vaja naše misli i našu osećajnost da izrode hiljadu snova, tvrdi u katalogu Žerom Gofet, francuski je filozof, član Društva "Nepoznata zvezda" za proučavanje naučne fantastike, predavač na Medicinskom fakultetu Lion-Est, Univerziteta "Klod Bernar" u Lionu.
- Nije lako govoriti o delima Adriane Popović - tvrdi francuski autor čiji se istraživački rad fokusira na proširenu humanost, na filozofiju tela i imaginaciju tela, kao i na pitanja etike i filozofije postojanja. - Ona nas, kao i svi veliki umetnici, ushićuje već na prvi pogled. Međutim, vrlo brzo taj pogled postaje zbunjen, drugi nas vodi negde drugde, zatim treći, četvrti. Svaki sledeći donosi druga i drugačija otkrića oblikujući naša razmišljanja i osećanja.
U centru svega - telo
KADA se posmatraju moje skulpture, najpre pada u oči da su one figurativne - tvrdi vajarka u autopoetičkom tekstu objavljenom u katalogu. - Istorija umetnosti koja mi je obrazovanjem usađena postavila je telo u centar svega, pa tako biram da uvek predstavljam čoveka (portet, poprsje, celu figuru, delove tela). U mom radu telo je primarno, sveprisutno i nago. Svaka skulptura je sopstvena celina i nazivam je višestrukim telom. Višestruko telo je moja vizija čoveka 21. veka. Radovi su uronjeni u koncept posthumanog, kome pridružuju imaginarnog mutanta, sajborga, čoveka sa protezom, a sva ta bića iz mašte ističu svoju prošlu i sadašnju čovečnost. Tela koja oblikujem, najčešće u glini, za mene su vrsta organskih sajborga ili organorga. Sam termin organorg dugujem Žeromu Gofetu, koji je sasvim prionuo "uz kožu" mojih skulptura.
Svako delo ove vajarke je prema mišljenju njenog tumača raskrsnica svetova, onih ličnih, ali i naših zajedničkih, univerzalnih, društvenih svetova u slojevitoj perspektivi njihove istorije, kao i naznačenih svetova naše višestruke mašte:
- Dakle, na njene skulpture ne treba samo baciti pogled. Naprotiv, hajde da odvojimo vreme da se zagledamo u njih, da ih ispitamo, da u njima uživamo da bismo cenili njihovo bogatstvo. To su rogovi izobilja. Odvojimo vreme da osluškujemo njihove odjeke u nama, one koji nam otkrivaju našu sopstvenu maštu u njenim proživljenim, zgužvanim, sašivenim, rašivenim, ponovo sašivenim tkaninama.
Skup odjeka, živi organizam
SA Adrianom Popović naša tela naseljavaju naše svetove, ali i naši svetovi naseljavaju naša tela - ističe Žerom Gofet. - Oni su porozni, čak i izbušeni, nahranjeni i hranljivi, osetljivi i opipani, aktivni i uzburkani, kao mikrokosmosi u kojima je sve raspoređeno i preraspoređeno. Skulpture Adriane Popović teraju nas da sagledamo i osetimo raznolikost ovih rasporeda i ovih preraspodela. One su istovremeno i skup odjeka, tkivo kulture i živi organizam.
Skulpture Adriane Popović pre svega, ističe Gofet, nose jedinstvo, ali je to jedinstvo pomešano sa spoljašnjim elementima:
- One su otvorene na različite načine: otvorima za disanje, prozorima i portalima, ustima i školjkama, bolestima koje nas uznemiravaju, očima i rukama, a da ne govorimo o uplivu često prisutne kulture i istorije. Ukratko, sva ova dela vode u naš savremeni svet, ističu njegovu fluidnost i poroznost, telo i dušu. Adrianine skulpture su stalno obnavljana zagonetka života u njegovoj moći preobražaja - zaključuje francuski filozof.