FILMSKA KRITIKA: Trajni beleg na duši

Prvi koji se osmelio da otvoreno i hrabro zaseče po ovom strašnom čvoru naše nacionalne sudbine jeste autor Goran Radovanović i evo pred nama filma koji nam vraća iz sećanja ovaj kolosalni egzistencijalni košmar. Stvar je upravo u tome što nas taj povratak dovodi u samo središte kolektivne drame cele jedne nacije suočene sa svetskim baukom zla koje nema ni politički ni istorijski, već zastrašujući metafizički karakter.

Iako sasvim realistički određen, hronološki tačan i dramaturški razumljiv, ovaj film nije ni hronika zbivanja ni pokušaj anatomije unikalnog i još neopevanog masovnog zločina nad jednim konstitutivnim narodom "stare Evrope", nego nešto važnije: prizor opšte pojave Apokalipse u našem dobu. To je glavno lice ove tragedije, njen protagonist i prazločinac. Te godine počeo je poslednji rat koji tek sada dobija na zamahu, a jedini njegov uzrok je rešenost Antihrista da izađe iz one pećine na Patmosu gde je davno prepoznat i opisan, da se svetu pokaže bez skrivanja i aluzija, u crnom svom bleštavilu.

On je samo drugo ime za pošast od iskona.

Za Bauka, čije režanje i škrgut slušamo najmanje dve hiljade godina i koga bez uspeha teramo od sebe u vilinske metafore i vizije, kakva je bila i ona Geteova, na koju nas podseća Radovanović. Sada je na čudovišnom delu, zna mu se sudbina, a pojavio se te 1999. godine sasvim u znaku inverzije tajnih brojeva.

I ovo je prvi, ne samo naš, nego uopšte prvi igrani film o Suparniku i Suprotniku svega živog i čovečnog što je do sada postojalo i evo igra pred nama, u našem Beogradu, svoj poslednji čin. To nije pas koji progoni dečaka, nego htonski Psoglav iz srpske demonologije. "Bauk" je stoga "ontološki" i "identitetski" film i zato ne spada ni u jedan žanr niti umetnički rod, nego je ikonički znak za sebe, uramljeni prozor u večnost.

Ontološki - zato što se tiče bića, bivstvujućeg čoveka naše epohe, koji se tek pod ovim okolnostima spoznaje u svojoj punini ("fundmentalna ontologija" Martina Hajdegera), to jest, određuje se kao temelj opstanka svega što postoji, što jeste. Identitetski - jer otkriva osećanje celovitosti tog postojanja u dobu najranije mladosti, kada se kroz inicijaciju ulazi u opasno okruženje u kome valja opstati. "Dečak Sava" (Jakša Prpić) sazreva i spoznaje sebe pod najtežim mogućim okolnostima, kada se ceo stvarni svet oko njega ruši i survava dok se pita "ko sam, šta sam?" (ovo ime, naravno, nije slučajno: "Sava" prepoznaje samo ono što odoleva u saboru kojim je okružen, dakle sistem trajnih vrednosti Zajednice čiji je izdanak, sadašnjost i budućnost te od pojedinca sazreva u paradigmu ili - narod).

Da nije Vere narod, ili ako hoćete - nacija, ne bi preživeo pod ovim okolnostima. Već više od osamsto godina srpski identitet opstaje, obnavlja snagu isključivo zahvaljujući svojoj svetosavskoj i kosovskoj vertikali. To jeste srž srpskog identiteta i dominanta ovog filma, njegova etička suština, koja prožima sve slojeve radnje. Hram je izlaz iz mračnog tunela, ispoved i molitva.

Zato je presudan drugi tektonski karakter, mladi popa (još jednom odlični Vojin Ćetković), koji nije samo ovaploćenje naše Crkve nego i individuum zapitan o protivrečjima svog ličnog postojanja i sazrevanja na teškom ispitu. Njegov je put doista hristolik. Iskušenje pred koje ga Gospod dovodi samo je njemu postavljeno i on uspeva da ga reši Spasenjem. Time je zaokružen, ispunjen jedan mikrokozam u kome svetli znamenje cele naše duše. To je najvažnije što treba reći o ovom filmu. Po tome i po onome u šta ćemo se sada upustiti - to je najozbiljnije od svega što smo videli u poslednjoj godini.

Moglo bi se, naravno, govoriti o neodmerenom opsegu spore ekspozicije i lutajućem finalu, koje vuče već otvorena pitanja. Ali četrdeset minuta zgusnutog i furioznog jezgra filma, koje čini njegovu glavnu supstancu, montažna simfonija prizora verodostojnog Armagedona koji nam se događao (po raznim delovima planete hara još više i danas), gotovo visceralna agresija zvukova, slika, pokreta masa i volumena uznemirenog naroda, naših ljudi, nas samih koji se tu prepoznajemo je kaskadni slap začudnih vizija, bujica jednog izbezumljenog sveta bošovske snage, rečju jedna razorna sinematičnost ovog filmskog tkanja, što pleni i stvara jake emocije. Tu je gotovo sve što može film. Tu je sav poetski izraz njegove glavne teme - demonske agresije koja se surovo obrušava odozgo, bočno, iz svih uglova i rakursa: filmski jezik visokog učinka. U toj montažnoj gromadi čita se sva teskoba i mučnina onog hajdegerovskog postojanja.

A presudila je kamera, kakavu još ne videh. Slika velemajstora svetla Vladislava Opeljanca (dovoljno je setiti se samo "Dvanaest" ili "Sunčanice" Nikite Mihalkova) dominira ovim obzorjem, ali potpuno u funkciji autorske zamisli. To je čitanje svetla u najboljem mogućem vidu, otkrivanje svih slojeva osnovnog tona, u kome je svaki detalj ikonički znak za sebe. Čitanje svetla u metaforičkom ključu i nije drugo do umetnost harmonizacije i ujednačavanja "celog". Ova pesma je "cela lepa", rekao bi Bogdan Popović, i zato se u njoj može uživati uzduž i popreko, kroz kraljevski vizuelni registar tamnog koje postaje prvo tračak, a onda s vremenom sjaj božanskog, tavorskog svetla, što na kraju ugreje dušu. Ili oboji ikonu. U ovakvom svetlu se može čitati i smisao našeg otpora opakoj agresiji Zapada. Mi njima Getea, oni nama bombe.