MNOGO SMO IZGUBILI - NAPREDUJUĆI: Irfan Mensur, glumac i reditelj

 Biće to drugi susret sa velikim rediteljem, posle "Večernjih zvona" (1986) i više od pola veka karijere. U međuvremenu, ostvario je oko 120 uloga na velikom i malom platnu. Ponekim se ponosi, neke je zaboravio, a postoji i jedna koje se - stidi. Za novi Lordanov film, sa potpunim uverenjem, kaže da će biti antologijsko ostvarenje.

- U jednom trenutku izgubio sam kraj uloge. Po prvoj varijanti, doktor Bauer treba da bude ubijen. Ali, Lordan je tokom snimanja, kopajući i dalje po materijalima, saznao da je samo bio povređen i ostao živ. Tokom rata pokušavao je da spasi decu iz logora, zajedno sa Dianom Budisavljević - otkriva na početku razgovora za naš list Irfan Mensur. - Film se polako završava, čujem da je serija skoro gotova i tih šest epizoda. Kad sam se posladnji put sreo sa Lordanom, rekao mi je da film predugo traje (oko tri i po sata) i da su počeli producentski razgovori o skraćenju filma. Ali, koliko god da me ostave, pa i dva kadra, biću presrećan što sam radio ovaj projekat. Ne zbog karijere, već zato što će se o njemu dugo pričati kao o jednoj vrsti kinematografskog remek dela. To je kosmička priča o zlu.

o Jeste li imali takav utisak već dok ste čitali scenario?

- Dok sam ga čitao, zvao sam Lordana i rekao da je to toliko dobro da ne treba ništa da režira, samo da ostavi kamermana da snima! Za one koji ga budu gledali kao obračun, biće samo provokacija, što nije.

o Mislite li da je moguće da bude prihvaćen u Hrvatskoj kao i Srbiji?

- Lordan se bavio faktografijom i svi koji žele obračun moraju da se suoče sa faktima. Na reditelju je da film odbrani ako ga iko napadne, a napašće ga verovatno, i crno na belo pokaže kad se i kako dogodilo, i ko je to uradio. Ali, onda će se film svesti na nešto što nije. Ja sam ga drugačije video.

o U "Djeci Kozare" igra i vaš sin Pavle?

- Nemamo zajedničke scene, kao što ih nismo imali ni u "Vremenu smrti", a nismo se sreli u kadru ni u seriji "Pogrešan čovek". Jedva čekam da se "sudarimo", jer mislim da je čovek s kojim vredi sarađivati i hoću da vidim koliku bi tremu imao kad radi sa mnom.

o A imao bi je?

- Sigurno. Ja sam predavao glumu u Nišu i on me je još kao mali, sa pet -šest godina, molio da ga povedem sa sobom. Pavla sam svaki put morao da "ispisujem" iz škole da bi prisustvovao časovima. Tako da je prosto zaražen glumačkim virusom, a talenat mu je Bog dao... Dva puta me je potpuno izbacio iz koloseka. Ridao sam dok sam gledao "Usekovanje", ne samo zbog Pavla već celog filma. Drugi put "izbacio" me je u Hartefaktu s predstavom "Klimaks".

o U Lordanovom filmu Pavle igra mladog ustašu?

- Da, koljača, koji iz grudi žrtve vadi srce i donosi kao trofej svom poglavniku. Zlotvora, koji dete uzme za noge, zavrti i razbije o zid... Pavle je imao strašan problem, u jednom trenutku hteo je da odustane. Nije mogao da svari ono što je naslutio da se događalo. Tada sam mu kazao: "Pavle, to je naš posao. Ja igram dobrog čikicu koji spasava decu koju ti unakazuješ". Na kraju je prihvatio i rekao: "Dobro, onda je remi"...

o Prvi film (1975) vas je proslavio, uloga Gavrila Principa i "Atentat u Sarajevu"?

- Rađen je kao koprodukcija, pa su kastinge pravili i Česi, i Amerikanci, i Jugosloveni. Veljko Bulajić je došao na moju klasu da gleda naše vežbe i zapisao dva - tri imena. Mene nije ni pogledao. Posle nekoliko dana imali smo diplomsku predstavu u BDP, a u sali je bio i Veljko. Posle predstave mi je prišao i rekao: "Je li, mali, gde si ti onaj dan kada sam dolazio na Akademiju?" Kad sam odgovorio da sam bio tamo, odgovorio je da me nije ni video! Zapisao mi je ime, uzeo telefon i sutradan me je pozvao producent da dođem na probno snimanje. Sledeći dan su javili da sam u najužem izboru, zajedno sa jednim Čehom (koji je kasnije postao velika zvezda u svojoj zemlji) i Amerikancem, koji je igrao glavnu ulogu u "Paklenoj pomorandži" - Malkolmom Mekdauelom. Na kraju su se svi složili da sam ja taj Gavrilo Princip. Zamislite da Bulajić nije došao na diplomsku predstavu.

o Ipak, niste zadovoljni tom ulogom?

- Nažalost, ja u tom filmu nisam bio dobar. Mislim da sam ga radio u grču svojstvenom mladim glumcima i da me Veljko nije oslobodio. Ali, hvala dragom Bogu, da sam iste godine snimio "Čuvara plaže u zimskom periodu" gde sam filmadžijama pokazao da umem da glumim.

o Retko ste igrali negativce?

- Imao sam i takvih. Bio sam glavni negativac u jednom poslu kojeg se pomalo stidim i dan-danas, a odradio sam ga zbog velikog broja nula u honoraru. To je "Jelena", prva srpska sapunica. Bila je katastrofalna. Sećam se da su jedan dan na snimanje doveli dvoje dece da probamo zajedničku scenu. Počeli su da plaču, toliko su se uplašili mog lika da nismo ni snimili scenu.

o Ovih dana u Teatrijumu odigrana je "Noć u kući gospodina Kolaka", u vašoj režiji i izvođenju. Bavi se društvenim devijacijama: trijumfom forme nad sadržinom, laži nad istinom, terorom mladosti i lepote, digitalnog nad analognim dobom...

- Ja sam dobar sagovornik, kad je to u pitanju. Stigao sam do tableta, sada sam ostao samo na telefoinu. Imam strah od tih dodira i dugmića. Svi smo užasno mnogo izgubili - napredujući. Više nema pogleda i dodira, sad je sve "tač" i "klik". Društvene mreže se koriste da bi ljudi izgovorili nešto što ne smeju u četiri oka, pa preteraju ili u kuđenju ili u hvaljenju. Što imaš više ljudi koje te prate, imaš više problema. Primetio sam da javne ličnosti, počevši od političara, pa do ibarske magistrale, koriste mreže ne bi li pravili karijere i kad nemaju razloga da ih prave. Svako je sada u stanju da napravi sopstveni intervju.

o Mnogo je javnih ličnosti, a malo gospode?

- Sve ih je manje. Ljudi se pomalo stide da budu gospoda. Došli smo u vreme kad biti gospodin znači otuđiti se. Često, bez ikakve narcisoidne priče, za mene kažu da sam gospodin glumac. Ako neko to primeti, onda je to zbog vaspitanja koje sam poneo iz kuće i okruženja. Druga je stvar što mojim sinovima u šali kažem da imaju grofovske krvi, što zaista imam po majci, i begovske, što zaista imam po ocu. To je istinito, ali i metaforično.

o Ponekad to podrazumeva usamljenost i distancu?

- Čak i neku vrstu defetizma. Pričalo se o defetizmu intelektualnog krema u Čehoslovačkoj koji se povukao i nije hteo da učestvuje u bilo kakvim akcijama. Pustio je da se kotrlja taj točak istorije koji je otkotrljao sve što se događalo. Na miran način došli su do nekih spoznaja, podelili se i počeli da bujaju kao dve države, bez patronata treće. Kod nas ta vrsta defetizma ne postoji, ljudi uplašeno pristupaju jednoj ili drugoj verziji. Onog trenutka kad ne pripadaš nikome, postaješ ameboidno biće. Niko to ne smatra tvojim ličnim stavom, već odmah misle da si neka vrsta paramecijuma koja nema mišljenje. Ne, ja imam mišljenje i izneću ga u svojoj kući, među prijateljima i nikad se neću prodati ni jednoj ni drugoj strani. Ako postoji treća, ni njoj. Ono čime se bavim definiše me kao ličnost i čoveka, ne moram biti politički opredeljen da bih došao do nekog statusa.

o Predstava govori i o teroru mladosti i lepote?

- Estetika je, nažalost, pobedila etiku. Etično stariti je najlepše što ti je priroda dala. Sa starenjem postaješ razumniji, sigurniji u sebe, a ako se kriješ iza estetike koja nije tvoja, možeš samo biti unakažen. Ne ni pametniji ni plemenitiji. Šetam Beogradom i gledam tu "količinu" izveštačenih lepota. Pa čak i muških, što je začuđujuće. Ipak smo mi na Balkanu i taj balkanski mačoizam treba da sačuvamo.Naravno, u pozitivnom smislu.

o Iza vas je velika galerija likova, koje pamtite?

- Kneza Pavla sam usvojio i o njemu saznao sve što je moglo da se sazna. Kad sam sa Mijačem radio Marsela Prusta, pokušao da pročitam sve što je napisao. Bilo mi je jako inspirativno da takvu ličnost prevučem preko leđa na sceni JDP. Ako pričamo o filmu, dovoljna su tri-četiri naslova i ti si završio opus. Sve ostalo je radni staž.

o Kad pominjemo Prusta, šta smatrate svojim "izgubljenim vremenom"?

- Moje izgubljeno vreme bilo dok nisam shvatio šta hoću. Do 17. godine bio sam niko i ništa. Samo sam želeo da se probudim,nešto kao živim, nešto kao bežim iz škole, da ne čitam i da me neka lepa devojka pogleda. A onda sam shvatio da postoji pozorište. Tek kad smo se preselili u Niš počeo sam da gledam predstave, čak i generalne probe. Shvatio sam da hoću da postanem deo toga. Na Akademiji sam prošao iz prve sa monologom Toma iz "Staklene menažerije". Sticajem okolnosti, mnogo godina kasnije, sa istim monologom i moj Pavle je upisao glumu. I tako se zatvara krug nekih slučajnosti.