DŽEZ MIRI AMERE I RUSE: Nesvakidašnja priča o prijateljstvu muzičara Olega Kirijeva i Kita DŽejvorsa

Njihovo druženje počelo je slučajno 2007. godine, kada je saksofonista Kirejev surfujući internetom u potrazi za muzičarima za jedan džez projekat u Rusiji, "naleteo" na pijanistu Džejvorsa. Dopala mu se njegova muzika, pozvao ga je da dođe i prvi koncert izveli su u Moskvi, potom u Poljskoj, a onda su krenuli u Njujork i na američku turneju. Od tada do danas, povećao se jaz između njihove dve velike zemlje, ali ništa nije moglo da poremeti bliskost već uspostavljenog poverenja i prijateljstva.

- Rođen sam 1971, odrastao na kraju Hladnog rata i smrtno sam se plašio Rusije. Doživljavali smo ih kao misterioznu, neprijateljski raspoloženu zemlju. Govorili su nam mnogo o tome kakav je to narod i na šta je spreman. Stvarnost je opovrgla sve strahove, zahvaljujući prijateljstvu sa Olegom. Shvatio sam da imamo mnogo više sličnosti nego razlika. Nisam mogao ni zamisliti da ću sa jednim Rusom ostvariti takvu bliskost i povezanost. Kroz muziku je izraslo naše veliko razumevanje i prijateljstvo - kaže Džejvors, koji je zajedno sa ruskim kolegom (posle samo nekoliko proba) snimio dva albuma, Rhyme and Reason i The Meeting.

I dok je Oleg već osam godina u Srbiji, a u kojoj živi od vremena korone (i već odlično vlada jezikom), Kit je došao prvi put. Još na aerodromu pitao je prijatelja da li u Srbiji neko govori engleski. Oleg mu je vedro odgovorio: "Ovde svi govore engleski!" Da bi upoznao ljude i našu muziku, odomaćeni Rus je drugara odveo odmah u "Dva jelena" da oseti atmosferu i duh domaćina.

- U početku nisam mislio da živim u Srbiji, sticaj okolnosti hteo je da tu ostanem. U međuvremenu, sa Vasilom Hadžimanovim održao sam dva prepuna koncerta na "Kolarcu", imao i neke turneje, Vasil je svirao sa mnom u Rusiji. Obradio sam i petnaestak srpskih najpopularnijih pesama u džez fazonu, kao što je "Pukni zoro", "Đurđevdan", "Nesanica", "Zvižduk u osam"... Ljudi veoma lepo reaguju. Svojevremeno sam i od Kornelija Kovača dobio komplimente za "April u Beogradu". Inače, kad god uđem u taksi, taksista mi kaže: "Ja sam,znate, rusofil!" A ja mu uvek odgovaravam "a ja sam srbofil" - objašnjava sa širokim osmehom Oleg Kirejev, koji je da bi ljudi lakše zapamtili njegovo ime štampao vizitkartu na kojoj piše "Ognjen Kirić". - Volim i vašu, balkansku muziku. Uostalom, već sam izdao jedan takav album sa nekim hitovima, pod nazivom "Uživaj u Srbiji".

I dok Oleg otkriva kako su prepoznali "drug druga" preko interneta, razmenili autorske kompozicije i ubrzo u Njujorku, u čuvenom "Toni Benet" studiju, snimili prvi album, Kit nastavlja:

- Svaka vrsta muzike spaja ljude, a džez donosi posebnu vrstu zajedništva. U muzici nema prepreka i razlika. Kad zajedno svirate, uspostavljate neku vrstu dijaloga. U džezu se improvizuje svakog dana, tako se i živi. Zato su i veoma slične reakcije publike, to je magija bez reči. Muzičari koji improvizuju, po pravilu, spontaniji su od drugih. Od raspoloženja zavisi i svirka, pa se razlikuje od dana do dana. Ako dođete raspoloženi, svirate na jedan način, ako ste "mračniji" - na drugi.

Na pitanje kako su se tako brzo prepoznali i kao ljudi i kao muzičari, Oleg odgovara:

- Džez stvara dobru komunikaciju. Juče smo svirali u jednom beogradskom klubu i sa nama na bini su se prvi put pojavila dvojica mladih izvođača, Vukan Potežica (kontrabas) i Dimitrije Mojsilović (bubnjevi), s kojima ćemo nastupti i na koncertu u Ruskom domu. Ti momci nemaju ni 30 godina, ali smo se odmah uskladili kao da ceo život sviramo zajedno. Izveli smo neke naše kompozicije, dok ćemo u Ruskom domu uglavnom svirati poznate melodije.

Na opasku da je Beograd jedan od retkih gradova u kojem danas mogu rasterećeno, bez predrasuda da sviraju, Kit kaže:

- Obojica verujemo da muzika donosi mir i razumevanje među ljudima. Nadamo se i molimo da bude most među ljudima, ne samo za naše dve zemlje već za ceo svet. Svi na planeti imamo svoje kulture, govorimo različite jezike, različit je i način mišljenja i verovanja. Ali, svi volimo iste stvari i istih se plašimo. Putujući svetom, upoznavao sam druge ljude i oslobađao se predrasuda.

Za razliku od Kita, Oleg tvrdi da nije imao predrasuda, jer potiče iz drugačije kulture. Slovenska duša je otvorenija, ali se uverio da su takvi i obični Amerikanci.

- Kakav je ko čovek odmah "čuješ" u njegovoj muzici, kao što i Kit kaže - oseti se neka ljubav. Mi o politici nikad i ne pričamo. Muzičari su drugačija vrsta ljudi, takvi su i oni koji vole našu vrstu muzike: šta briga jednog Japanca šta Rus misli o Amerikancu? Inače, između nastupa u Ruskom domu i Nišu ići ćemo u studio i snimiti prvi rusko - srpsko - američki album sa Potežicom i Mojsijevićem, a zvaće se, takođe, "Zajedno". Kit nije samo muzičar nego i producent, ne samo džez muzike već i repa, popa, roka, gospela...

Na kraju razgovora i pitanje šta je najlepše kod onog drugog, a odgovaraju gotovo identično:

- Topao, otvoren čovek. Sve što date, vrati vam se. Takva nam je i muzika. A i ljudi su ovde nama slični - otvoreni i spontani.