ŠTA JE ĐILAS MISLIO O DESANKI MAKSIMOVIĆ I KAKVE VEZE JE IMAO AJNŠTAJN SA OVDAŠNJIM KOMUNISTIMA: Memoari našeg najpoznatijeg disidenta

Ovako Milovan Đilas, nekadašnji uticajni političar, prvo blizak Titov saradnik, a zatim najčuveniji jugoslovenski disident, opisuje susret sa tada već poznatom mladom poetesom.

Kaže, Desanka, "iako nimalo lepa, imala je nešto umiljato, čak mazno u pogledu i u širokom osmehu, uprkos malo muškaračkih kretnji i muškog izražavanja, koji su bili u suštoj suprotnosti sa njenom devojački čednom i sentimentalnom lirikom..."

Đilas u autobiografskoj prozi "Ideal i profesija, uspomene revolucionara", opisuje kako su ga dve dame pozvale u šetnju Kalemegdanom, te kako je Jelena Ćorović jedva primećivala da je prisutan, dok se Desanka Maksimović držala prirodno i srdačno, kao da su dobri poznanici. Čak ih je Jelena i slikala, u snegu, ali su slike ispale loše i Đilas ih je kasnije izgubio.

Jelenu Ćorović više nije sreo, a Desanku je do rata sreo još dva-tri puta, a preko pisca Radovana Zogovića postali su čak i prijatelji. Posle rata ga je obilazila, naročito nakon sukoba sa Staljinom 1948.

"Ona je taj sukob primila veoma teško, ali ne zbog toga što joj je muž bio Rus, doduše emigrant, kako sam ja pretpostavljao, nego što je vaspitana ruskom književnošću i opijena onom sentimentalnom i duševnom stranom ruske duše, koju nema nijedan drugi narod i koja je tako odgovarala unutarnjem svetu ove inače i tvrdokorne i hrabre žene. Mislila je da je Udba progoni i prisluškuje, o čemu je možda i bila u pravu, iako udbovci ni meni to nisu priznavali," piše Đilas, i pita se da li se slavna pesnikinja možda našla na meti bezbednjaka jer je posećivala Zogovića, koji je bio u sukobu sa Centralnim komitetom KPJ zbog protivljenja zahlađenju odnosa sa SSSR-om.

Istina, iskren je Đilas, Desanka je prvo njega pitala ima li smetnji da obilazi Radovana Zogovića, s čim se on složio, ujedno duboko ubeđen da bi isto postupila i da nije "dao blagoslov".

Takođe, kada je Đilas pao s vlasti, posećivala je i njega, izlažući se opet neprijatnostima.

Šta na takve postupke nagoni ovu ženu, pita se:

" Otkud joj tolika hrabrost? Ako je Zogovića posećivala i iz sentimentalnih razloga prema njemu i idejne veze s njim bar utoliko što je i ona volela Ruse - sa mnom nije bilo nijednog ni drugog. No ja sam u njoj opazio čudno dvojstvo: ona voli Ruse, doista, pa čak i u njihovim vlastodršcima nalazi neke crte one ruske duševne širine, ali ona voli i slobodu. No ni jedno ni drugo nije razlog što je sačuvala, čak pojačala, prijateljski odnos prema meni i Zogoviću. Ima u tome i nečeg drugog: naći se ljudima u nevolji, ako ničim - dobrom rečju. I to Desanka Maksimović čini prema meni, u vreme kada su me ne samo napustili svi do jednog - kada mi se ne samo ne javljaju ni na ulici neki stari partijski prijatelji, nego ni oni intelektualci koji su komunisti samo radi udobnijeg načina života (Ristići, Ribnikari, Vuče i sl.), a kojima sam činio, dok sam bio na vlasti, bezbroj sitnih usluga: držao sam da sam na to obavezan kao čovek, jer su me smatrali svojim prijateljem, iako kao vlastodržac na to ničim nisam bio prinuđen. Tako je ova topla liričarka i nežna žena, koja ništa manje i možda još iskrenije doživljava i pravedni gnev - makar i na trenut sva se ukoči, usne joj se poviju a oči tamne i bez sjaja brzo zatrepere - tako je ona bila najhrabrija i najčovečnija od svih prema meni, iako bez ikakvog materijalnog ili političkog interesa. Trebalo bi da se zna: bila je u to vreme i jedna žena, retki građanin koji nije izgubio građansku hrabrost i ljudsko dostojanstvo."

Memoare "Ideal i profesija" Milovan Đilas pisao je tokom 1955. i 1956. godine, pošto je godinu pre toga napustio sve partijske i državne funkcije, a pre no što će biti uhapšen, u novembru 1956. Desanka Maksimović će mu u to vreme preporučiti kao pouzdanog advokata Veljka Kovačevića, sa kojim se Đilas znao iz predratnih, zatvorskih dana, i ovaj će ga zaista i zastupati u poratnim sudskim procesima.

Knjiga počinje Đilasovim odlaskom na studije, u Beograd, iz roditeljske kuće u Bijelom Polju, u leto 1929, a završava se okupacijom Jugoslavije 1941. Uz predgovor i pogovor njegovog sina Alekse, knjigu je nedavno objavila "Vukotić media".