ZABORAV PAO NA SRPSKU SARU BERNAR: Izložba u Somboru u znak sećanja na Milku Grgurovu (1840 - 1924), pozorišnu heroinu 19.veka

Ovim rečima oprostio se prvak nacionalnog teatra Milorad Gavrilović od Milke Grgurove, jedne od najvećih srpskih glumica u vreme osnivanja i članice prvog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Bilo je to davne 1924. godine, a nedavno, povodom veka od smrti, otvorena je izložba u njenu slavu i sećanje: "Srpska Sara Bernar - Somborka Milka Grgurova (1840-1924)". Glumica, za koju je važilo da je u romantičarsko doba donosila i postepeno utvrđivala realističku igru u našem teatru (prirodnu, psihološku, odmerenu i studioznu), umrla je i još za života zaboravljena u jednom sobičku u Manježu. Tu je, kako svedoči Milan Grol, predala zaboravu publike Dezdemonu, Jovanku Orleanku, Mariju Stjuart, Lukreciju Bordžiju, Jakvintu, Pompaduru i sve druge junakinje "kojima je decenijama uzbuđivala stari Beograd".

- Odigrala je najveći mogući repertoar. Publika ju je obožavala, kritika hvalila. Ali, moramo da se vratimo na fenomen glumice u to vreme. U Šekspirovo doba bili su potrebni vekovi da se žena pojavi na sceni, a u Srbiji se za pozorište prvi put čulo kad je došao Joakim Vujić 1835. u Kragujevac i u trupi okupio grupu đaka, službenika i nekoliko žena - objašnjava Jelica Stevanović, autor izložbe i muzejski savetnik u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. - Ova grupa do tada nikad nije videla predstavu niti znala šta pozorište znači. Pojavilo se kao novi fenomen u zemlji i žene su se odmah našle na sceni. Ipak, do skorašnjih dana petrijarhalni odnos prema ženi glumici nije se promenio! Sećam se da je početkom 80-ih godina 20. veka izvesna glumica da bi došla u somborsko pozorište morala da pobegne od kuće. Milka Grgurova, pak, 1861. stupila je u Srpsko narodno pozorište (kao amaterka iz Sombora), sa dozvolom roditelja.

Zanimljivo je, inače, da je talenat glumice, koja je u 19. veku bila najpoznatija po tumačenju tragičnih likova, otkrio sugrađanin Vasilije Kolarić i skrenuo na nju pažnju Jovanu Đorđeviću, tadašnjem upravniku SNP, kasnije prvom čoveku tek osnovanog (1868) Narodnog pozorišta u Beogradu.

- Milka je učila žensku školu, pretpostavljam da je to značilo osnovno opismenjavanje, učenje ženskih veština i lepog ponašanja. Iz njene sačuvane prepiske vidi se koliko je tokom narednih decenija "radila na sebi", kako bi se to danas reklo. Njena prva pisma su polupismena, da bi kasnije prevodila komade sa nemačkog i francuskog jezika. Ti komadi su izvođeni na sceni, a pisala je i sopstvena književna dela koja su objavljivana.

Buduća velika glumica poticala je iz viđene trgovačke porodice. Kada je majci pomenula da bi želela da postane glumica, naišla je na žestok otpor:

- Drugi kuriozitet u vezi s Milkom je da se venčala sa samo šesnaest godina. Otac je bankrotirao i udao je za bogatog, znatno starijeg čoveka. Na to je pristala, kao što bi uradila svaka poslušna devojka u to doba. Otišla je s mužem iz Sombora, dobila ćerku, ali se ubrzo sa bebom vratila kući. Već tu je napravila iskorak iz uobičajenog i tradicionalnog. Konačno, uz dozvolu majke, napravila je prve glumačke korake u amaterskom somborskom društvu. Nije prošlo mnogo vremena kada je na preporuku Kolarića ušla u trupu SNP i prvu ulogu ostvarila u Vinkovcima.

Ostalo je zabeleženo i da je odmah po angažmanu od upravnika Đorđevića tražila da joj pošalje uloge koje mora da nauči, da bi se ispostavilo da kad je stigla iz Vinkovaca treba da igra nešto sasvim drugo.

- Bila je potpuno nespremna, a za taj događaj se vezuje i jedna anegdota. Koleginice su je šminkale. Nije obraćala pažnju kako izgleda jer je bila u grču da što pre nauči tekst. Kasnije je u svojim sećanjima napisala da su je tako nafrakale, da je njena pojava na sceni izazvala smeh iako je igrala u nekom ozbiljnom komadu. Bila je očajna, posle toga odlučila je da se sama šminka i sve drugo radi sama. Već je u SNP, gde je provela tek tri-četiri godine, brzo došla do prvih uloga. Kada je odlučeno da se u Beogradu osnuje Narodno pozorište kao stalna kuća, pozvan je Jovan Đorđević kao iskusni upravnik i on je za sobom povukao veći deo trupe.

Za Milku Grgurovu važilo je da je prevazišla i sebe i vreme u kojem je živela i stvarala. Prvi zadatak na sceni Narodnog pozorišta bila je uloga Mare u predstavi "Đurađ Branković" . Kako su zabeležili savremenici, pred publikom se našla "mlada, lepa žena, plave kose i očiju, koja je osvajala svojom umetničkom igrom, a naročito svojim glasom, mekim, toplim i prijatnim". Takođe, važila je za glumicu "najviše inteligencije, žive fantazije, nadahnute, dinamične, ali vrlo odmerene prirode, sa velikom i raznovrsnom skalom osećanja, neposredna, sposobna za duboke i iskrene doživljaje i vešta, prirodna preobražavanja, realistički istinita, sa naročito pravilnom, lepom dikcijom čistog srpskog govora i prijatnog glasa". A po čemu se posebno izdvajala od ostatka ansambla?

- Mislim da je to bilo prevashodno pitanje talenta. Danas glumci kad ulaze u teatar imaju velika predznanja koje nose iz literature i fakulteta, za razliku od nje koja nije imala dodira ni sa čim. Morao je to biti "ludi" talenat. Naravno, sve vreme je predano učila i čitala, radila sa Đorđevićem. Živela je asketski, pa je jedno vreme ostavila ćerku kod roditelja. Dovela ju je potom u Beograd, kao i mlađu sestru koja je takođe bila glumica u Narodnom pozorištu. Ponovo se udala, mnogo godina kasnije, za ruskog oficira koji se zatekao u Srbiji. Bila je to velika ljubav i svetla tačka u njenom životu. Ostali su zajedno do njegove smrti.

Milkina poslednja uloga u Narodnom pozorištu bila je u predstavi "Markiza Pompadur". Tada je imala već 62 godine.

- Pred kraj života živela je sama, u tom sobičku. Pričalo se da je umrla tužna, slušajući aplauze iz Manježa i žaleći što njoj nisu upućeni. Sahranjena je iz tog istog sobička u 84. godini, zaboravljena i "neznana od sveta".