UŽICE DOBILO FILMSKI FESTIVAL: U čast „oskarovca“ Stiva Tešića

Zoran Jeremić, umetnički rukovodilac programskog tima projekta „Užice – prestonica kulture Srbije 2024“, autor knjige „Stojan Stiv Tešić – Život i tri drame“ i Saša Radojević, filmski kritičar, scenarista, reditelj i glumac, govorili su o delu Stiva Tešića, nakon čega je prikazan američki film „Četiri mangupa“ za koji je Stiv Tešić dobio „oskara“ za originalni scenario. Tokom tri dana, u bioskopu pod vedrim nebom prikazani su i Tešićevi filmovi „Četiri prijatelja“ i „Svet po Garpu“, predstavljeni su i njegov roman „Karu“. Zatim je upriličena i promocija knjige „Rodna gruda“ Nađe Tešić, književnice i sestre Stiva Tešića.

Narodna biblioteka Užice upriličila je dve izložbe: „Užičanin iz Amerike“ autora Gordane Bacotić, Biljane Ristović i Dušice Murić nastale povodom 20 godina od smrti Stiva Tešića kao i izložbu „Nađa“ o Stivovoj sestri Nađi Tešić, autora Dušice Murić i Zorana Jeremića.

- U moru informacija koje svakodnevno dobijamo, dešava se da su istinski velikani potisnuti i zaboravljeni.Sa ovim duhom, energijom i entuzijazmom, nema nikakve sumnje da se upravo rađa i da će dugo će živeti vrhunski užički filmski festival koji nosi ime Stiva Tešića – rekla je gradonačelnica Užica Jelena Raković Radivojević.

Užičanin Stiv Tešić (1942 - 1996) je do poslednjeg dana čuvao veze s rodnim gradom. Intendant u kraljevoj vojsci, Stivov otac Radiša, morao je 1944. godine iz Užica prvo u Englesku, pa u Ameriku zbog straha od odmazde. Tek 1956. godine, Stojan je utolio čežnju za ocem. Starija sestra Nađa i majka Goja (Gospava) i Stojan dobili su vize i iz Užica zakoračili u „obećanu zemlju“.

Široj javnosti poznate su tek holivudske pikanterije iz života Stiva Tešića, kao i činjenica da je za scenario filma „Četiri mangupa“ 1980. godine dobio „Oskara“. U konkurenciji za nagrade bila su remek – dela, „Sav taj džez“ Boba Fosa, „Kramer protiv Kramera“ Roberta

Bentona, Kopolina „Apokalipsa danas“… Nagradu za najbolji scenario „jurila su“ petorica. Među njima i miljenici filmske akademije Vudi Alen („Menhetn“) i Džejms Bridžis („Kineski sindrom“)...Slava je te večeri ipak pripala Tešiću.

Prvu stipendiju dobija kao uspešan rvač, koristi je da završi studije ruske književnosti. Drugu stipendiju dobija kao pobednik biciklističkih trka, troši je za postdiplomske studije na Kolumbija univerzitetu. Magistrira, doktorira ali umesto sigurne profesorske plate, bira da živi od pisanja.

Krajem osamdesetih američki san je postao noćna mora za ostatak sveta: Novi svetski poredak.

- Kad god sam dolazio u Jugoslaviju, svako koga sam sreo bio je veći Amerikanac od mene. Nema na svetu više nikoga ko ne bi hteo da postane Amerikanac, a to je jedna velika bolest – govorio je Tešić – Da se nije desilo to što su Amerikanci uradili sa Srbima u raspadu Jugoslavije, američki Srbi nikada ne bi shvatili šta se dogodilo još u Vijetnamu.

U ratnom paklu, srpske žrtve je branio u „Njujork tajmsu“, ali je prvi put njegovo poreklo postalo važno. Pucali su mediji samo u jednu metu, trebalo je ućutkati velikana, od svog „oskarovca“ Amerika se branila cenzurom.

Tek posthumno, ovaj list je se s pijetetom pozdravio od velikana.

- Poslednji put sam ga videla krajem maja 1996. pred moje putovanje u Jugoslaviju. On je kao nikada ranije, počeo da šapuće o Užicu, Bajinoj Bašti, Drini, dedinoj vodenici, kao da mu odjednom sve nedostaje, jezik, ljudi i mirisi. Možda je mislio na povratak kad je umro u snu 1. jula 1996 – zapisala je Stivova sestra Nađa.

Tešić je preminuo u svojoj brvnari u planinama Kolorada, u Kanadi. U Užicu dugo nije bilo ni jednog spomen – obeležja ili naziva ulice, ničega nije bilo, posvećenog velikom piscu. Ovu nepravdu su ispravile „Večernje novosti“: U nekadašnjoj Prestolonaslednikovoj ulici, danas Vidovdanskoj, „Novosti“ su 2012. godine postavile spomen – ploču filmskom i književnom velikanu.