FILMSKA KRITIKA: Sve je istina i sve je laž

Snimanje počinje odmah, na licu mesta, u polupijanom splinu besne privatne kuće "kralja domaćih blokbastera", sa prenosom uživo. Naravno, za tren oka pokulja kolektor moralne i profesionalne truleži samozvane televizijske "elite" koja danas bez stida paradira našim ekranima, a sa njom i cela ona bulumenta koja se oko nje roji, od navodnih medijskih tajkuna do nabeđenih novinara i lovaca na skandale, koji na dnevnom nivou žive od izmišljanja svakojakih splačina. Dobra ideja, u kojoj prepoznajemo mladog autora Sinišu Cvetića (njegov više nego uspešan debi "Usekovanje", prošle godine, bio je zaista u samom vrhu naše produkcije, kao i scenaristu Davida Jakovljevića, u čijoj se glavi još spliću originalna dramaturgija i naročita etička vertikala, tako retke u ovom vremenu gluvoće i praznine). Posle početnog šoka cela "elita" bezglavo prihvata da se ogoli i prikaže u što gorem svetlu; počinje nova žurka bede i niskosti, obmane i razvrata za istu onu kameru od koje bogato i bahato žive, a koja sada postaje zloćuda i "kupuje" sve ono što ne bi smela.

Zaista, kovid 19 i opšte zaključavanje na kućni divan i daljinski, doneli su u prošlim godinama do sada neviđenu pandemiju TV serija, koja je ubrzo prerasla u nesnosnu noćnu moru. Ali to nije bila kolateralna šteta nego ciljano ispiranje mozga. Pored sociopsiholoških momenata pogodnih za svakojake analize i mudrovanja, donela je ta pojava neviđeni bum TV proizvodnje, "zlatnu groznicu" štancovanja svega što je padalo na pamet šibicarima koji su prekonoć zaista postajali "medijski tajkuni"; daj šta daš samo brzo i bez velikih ambicija, podmetni i ti lonče kad ovako obilno curi, smisli šta bilo i "na prvu loptu", daj da se napoji ovo opšte, neizbežno ludilo. Ne samo što profesionalni glumci nisu znali kud će pre i što su počeli da ih razvlače na sve strane (nisu se mnogo bunili posle godina nemaštine), nego su, zbog njihove jurnjave za punom tezgom, pred (i iza) kamere stali i svi naturščici bez kompleksa, besposlena deriščad sa ćoška i svakakvi mešetari bukvalno sa dna naše opšte kace. Začuđujuće ih je mnogo uspelo i to je ona bratija koja sebe danas naziva "elitom". Sada su oni postali poznati glumci, voditelji, "medijske ličnosti", umetnici i laureati, ponašaju se kao bahati sportski selektori ili estradne opajdare, brzo i naizust učeći agende vladajućeg koda.

Eto, to su akteri "Jorgovana". Lucidno i gotovo klinički skenirali su ih Cvetić i Jakovljević. Šteta što ovde nemamo mesta da takvim facama posvetimo više pažnje.

Recimo, glavni junak žurke, vlasnik ove životinjske farme (kako sam sebe naziva!), producent televizijskih hitova i glavnih estradnih vatrometa (koga prepoznaje ceo Beograd), nije plod samo našeg vremena i domaćih (ne)prilika. Ništa bolje ranih dvadesetih godina prošlog veka nisu izgledali "očevi Holivuda" Luis Majer i Sem Goldvin, koji su se u Južnu Kaliforniju dovukli sa Istočne obale kao propali kockari i rukavičari, trbuhom za kruhom, da bi prekonoć postali fabrikanti snova od miliona dolara (Mima Karadžić). Ima još neobičnih likova: Rus-lažnjak, tipičan moskovski hohštapler sa havanom i kineskim "roleksom" (Nebojša Dugalić). Pa kelner džeparoš koji u ovom košmaru operiše pod nadzorom gazdinog sina-vunderkinda, miljenika beogradskih platformi i budućeg diplomca sa Harvarda. Pa očajni glumac-voditelj, koji ne može da dobije ulogu jer se svakodnevno ači po raznim revijama i promocijama. Pa reditelj nagrađene serije, programirani čistač ove kloake, koji je pun sentenci o boljem svetu, viđeni buntovnik "za Kan" - možda i autokarikatura samog reditelja filma. Uopšte, svi oni na momente stvarno igraju sebe same i sasvim uverljivo bleje u Karadžićevom stadu.

Zato i stereotipi ne deluju dosadno, već viđeno, nego su mnogi u stanju da nas dobro zabave i razgale. Svi osim Slobode Mićalović, koja je, uprkos zakulise od stereotipa usred klimaksa ovog još malo pa antičkog komada (ne zaboravimo: teško je u 83 minuta tako ostvariti sva tri aristotelska jedinstva) doslovno skida šminku (hm, ne baš svu!) i maestralno igra finale dostojno velike glumice. U završnoj, kraljevskoj sekvenci igre, pesme, pokreta i visoke histrionske škole sva se "ova simulacija života" (kako gunđa jedna šmizla) standardnog, dobro skrojenog komada, iznenada pretvara u neku vrstu katarze, pomno pisane, režirane i igrane da bi se svi "Jorgovani", sa svim svojim bagažom, otrgli od stvarnosti i postali - umetnički film!

Na momente sam se plašio da će Cvetić i Jakovljević skrenuti prema Paolu Sorentinu i njegovom famoznom Loro (2018), jer mnoge asocijacije prosto vuku na viđena rešenja i sličnu ambijentaciju. Srećom, to se nije dogodilo, mada, na kraju, stoji ista ona Berluskonijeva poruka iz rečenog filma: Tutto vero - tutto falso ("Sve je istina i sve je laž"), što je, inače, sasvim blisko definiciji filma en general.