"JEDINO U ŠTA VERUJEM JE PRIČA": Ademir Kenović, laureat regionalne „Lifke“

 „Kuduz“, „Ovo malo duše“, "Tajni prolaz”, "Savršeni krug", kao i brojni dokumentarni filmovi koje je režirao i producirao svrstali su ga u eminentno društvo laureata priznanja „Aleksandar Lifka“, koje dodeljuje Festival evropskog filma na Paliću.

-Iskreno, bio sam iznenađen pozivom. A onda sam pažljivo pogledao listu svih  dobitnika, pa sam bio oduševljen. Drago mi je da postoji ovakav festival koji se bavi ozbiljnim evropskim filmom, i što postoji toplo ljudsko sećanje na ljude koji su dali ogroman doprinos ovdašnjoj i evropskoj kinematografiji – iskreno će Kenović. - U poslednje vreme retko ikome na svetu vreme teče malo sporije, a ovde, iako imamo dosta obaveza, nekako se čini kao da dan traje tri dana. To je kao poklon. Palić, jezero, festival za mene su mešavina duše i divote.

* Gde je danas evropski film? Da li za razliku od američkog ima kapacitet da upozori i ukaže na situacije koje nas okružuju?

-Imamo specifične filmove iz različitih krajeva i ne mogu se u isti koš staviti filmovi iz Finske, Francuske... Ali oni su bliski po tome jer se bave temama koje govore o ambijentu u kom živimo, umetnički iskazi kojima se pokušava privući pažnja ljudi da ih što više gleda i na suptilan ili manje suptilan način šalju signale i osećaje kako bi trebalo da se uspostavi život. Nekada je to drastično, ali uvek ispričano kroz neku ljudsku priču. To je, uostalom, i obaveza umetnika.

* A kinematografija našeg regiona?

-E, nama je to izuzetno potrebno. Vidimo stalnu agresiju u komunikaciji, netrpeljivost između lidera,  sve to što ne doprinosi ljudima da žive bolje, mirnije, da ih usmerava na pozitivan odnos prema radu i stvaranju ambijenta u kome će rasti njihova deca i potomci. Našem regionu je potrebna dekontaminacija svesti ogromne mase ljudi, koja je „ozračena“ raznim stvarima. Umesto da se susedi podržavaju, pomažu, tako će i drugima biti dobro. Zato često kažem da nam je potrebna „skandinavizacija Balkana“, jer je u Skandinaviji pre 200-250 godina vladala ista situacija dok nisu počeli da komuniciraju normalno i počeli lakše da dišu. Film je skupa stvar, ne može se radiit na jednom prostoru,  koprodukcije su sada vrlo česte i to je podsticaj da se ambijent otvori za ono što je pozitivno i nadam se da će se to dešavati sve brže i da će Balkan postati lepše mesto za sve nas.

* Može li to naš balkanski mentalitet?

-Moj prijatelj iz Nemačke je rekao da sada možda njima više treba ovaj naš osećaj života, posvećenost, saosećajnost, ispravan osećaj koji se tamo gubi, sve je formalizovano bez emotivnih komunikacija. Uskoro ćemo videt da će Balkan biti dragocen za Evropu i čitav svet.

* U produkciju ste ušli kako bi pomogli mladim autorima da stvaraju, kako ocenjujete njihov rad i energiju uopšte?

-Najveći broj autora u Bosni su bili moji studenti i ako pogledate njihovo stvaralaštvo i prisustvo na svetskoj sceni možete da razumete koliko sam ponosan i srećan što to vidim. Jedina razlika između Bosne i ostalih okolnih zemalja, što se tiče književnosti i filma, je ta što su ljudi u Bosni u jednom trenutku dotakli dno dna i oči su im se otvorile, sva čula istančala i tada se pojavljuju priče koje se moraju ispričati bez ikakvog straha. Rat je doveo do dna a kada ste tamo onda nemate straha da ćete propasti, već samo poriv da idete napred i to stvara potencijal za ljude da ispričaju snažne priče. Pojedinci u komšiluku to čine, ali ne onom snagom kako je to vladalo do početka devedesetih. One su na jedna katastrofalan način uticale da ljudi budu ućutkani, uplašeni... A to nije dobro ni za šta.

* Vratili ste se svojoj prvoj ljubavi - režiji?

-Iako sam pre 20 godina napravio igrani film, konstantno sam se bavio režijom, radio dokumentarne serije i filmove, kratke forme i dobro je ne izgubiti kondiciju za to. Ono što čoveka uvek vrati je priča, slučajno sam došao do dela „Kad sam bio hodža“ bosanskohercegovačkog književnika Damira Ovčine i skoro dve godine sam sa piscem i mlađim kolegom radio na stvaranju scenarija, te sada imamo temelj za film i seriju od osam epizoda. Jedino u šta ja verujem je priča, jedino ona ima snagu da ostane i bude ispričana. Sada privodimo stvar početku, tokom godine bi trebalo početi snimanje, možda se dogodine i završi.

* Kako sa vremenske distance gledate na kultne filmove „Kuduz“ i „Ovo malo duše“?

-Iskreno, retko imam priliku da ih gledam. Dok sam radio na jednoj postprodukciji u Londonu sa Vilkom Filačem, čuveni snimatelj mi je predložio da pogledamo “Kuduza” jer ga on nikada nije ozbiljno odgledao, nego uvek u nekoj gužvi. Mi sednemo i ja se zaprepastim. To je bilo oko 15 godina posle snimanja. Kao da sam gledao neki drugi film. Istina, odgledao sam ga sto puta tokom montaže, ali to se zaboravi, čovek to isključi iz glave, to je jedini način da preživimo. Tako je i sa ostalim mojim radovima. Jedino sa “Ovo malo duše” nemam taj  problem i to zato što mi je posle kontrolne projekcije na TV Sarajevo jedan kolega rekao: „Ne brini, televizija sve guta“. Ta opaska je dovela do toga da se iselim iz svog života. Iselio sam se u Francusku. Posle nekoliko meseci, kada je film emitovan, počele su da stižu kritike, pozitivne, ali ona rečenica mi je jedina ostala u sećanju. Danas mi je „Ovo malo duše“ kao da gledam neki stari ruski klasični dobar film, uopšte ga ne vežem za našu situaciju.