DA NIJE IZMIŠLJEN LIK, ANA BI MI BILA NAJBOLJA PRIJATELJICA: Sa predstavljanja romana "Vila Fazanka" Bojana Krivokapića u KC Gradu

Ovako je pisac Bojan Krivokapić opisao nastanak romana "Vila Fazanka", koji je ove godine bio nominovan za Evropsku nagradu za književnost, a izdala ga je kuća "Arete". S publikom se družio na književnoj večeri u okviru platforme Booking, u beogradskom KC Gradu.

- Ana je skroz nastala iz mašte. Da živi među nama, siguran sam da bi mi bila najbolja prijateljica. Zapravo, počeo sam prvo da pišem o kući, a onda sam shvatio da nisu nasumice nikli bosiljak, lavanda i hrizanteme. Neka ruka ih je sadila. Shvatio sam da je Anina, kao i priče ostalih junaka ovog romana, svakakva, a najmanje realistična, pa sam se trudio da me logika i zdravo-razumske, posledične veze, ne sputaju. Vratio sam se u period kada sam kao mali verovao u maštu - kazao je Krivokapić, priznajući da je roman do samog kraja pisao s lakoćom i radošću.

Jer, veruje on, ako se ne piše tako, ako je stvaranje za književnika mučenje, onda on treba da stane, da ne piše, da se ne muči.

- Najsrećnija sam osoba na svetu kada u elektronskom poštanskom sandučetu zateknem pismo nepoznate osobe, koja želi da podeli impresije o mom romanu. Pomislim tad: ova knjiga ima smisla - dodao je autor.

Marijana Čanak, spisateljica i moderatorka, govorila je o prostoru ravnice, primorja i groblja, o predelima koji su se otvarali i iz njih izranjala Krivokapićeva priča. Za njega su, kako je priznao, groblja neispisane storije. Oni koji su umrli ostavljaju trag svuda, pa i u Vili Fazanki.

- Jedna od dominantnih tema u knjizi jeste tema doma. Posebno u vremenima kada dom nije podrazumevajuća kategorija. Ana se suočava sa starenjem, ali i sa gubitkom porodice. Ali ona ne pada u očaj, već uspeva da izgradi novi dom - primetila je Marijana Čanak.

Krivokapić je dodao da uspeva da izgradi i novu porodicu i dokaže da ona ne mora da bude sačinjena samo od krvnih srodnika, već od ljudi koji se vole. Ujedno, ti ljudi međusobno tvore odnose koji čine dom. Zato je ovo, ujedno i ljubavni roman, u kom su upravo to - dom, ljubav i smrt važne teme.

Posebno zanimljiv segment razgovora dvoje pisaca odnosio se na relaciju dokumentarnog i fiktivnog u Bojanovoj i prozi uopšte. Ključno pitanje koje je moderatorka postavila bilo je: može li dokument ostati dokument i istinit kada se stavi u književno-literarni kontekst.

Bojan Krivokapić priznaje da iza lakoće pisanja ipak stoji ozbiljan istraživački rad, tokom kog je nemalo iznenađivao bibliotekare u Naučnoj čitaonici kada je paralelno uzimao knjige o fazanima, NOB-u, arhitekturi Subotice i poeziju.

- Uvek me zanima šta u priči stoji iza zavese i zvaničnog narativa. Ali, dokumenti ne služe da ispisuju novu istoriju, oni doprinose priči. Moguća su istina o vremenu i ujedno književni potencijal. Uvek sam voleo kako Daša Drndić vezuje dokumente i književnost - kazao je Krivokapić.

Tokom književnog druženja moglo se čuti i zašto su autorovi toponimi obično izmišljeni ("obožavam Olgu Tokarčuk, koja je u "Blagom pripovedaču" sugerisala da ne treba odustati od ideje književnog toponima, koji se ne mora poklapati sa stvarnim"), zatim da li čita druge književnike dok piše i šta se dešava kada neka knjiga "zagolica njegovo asocijativno polje", ali i kako se njegovi različiti tekstovi međusobno prepliću jedni kroz druge.

A šta je cilj književnosti?

- Da unosi nešto bolje u život i svakodnevicu i dovodi do određene katarze. Bitno mi je da me bar malo uznemiri. Što više dajem književnosti, ona mi više vraća - poručio je Krivokapić.