KAMENOM PRKOSIO VARVARIMA: Knjiga "Belezi Ratka Vulanovića", Miloša Jevtića, predstavljena u Nikšiću
PRED Nikšićanima je u Gradskoj kući u organizaciji Javne ustanove Muzeji i galerije promovisana knjiga "Belezi Ratka Vulanovića" autora Miloša Jevtića. Nedaleko od Ratkovog ateljea iz kog su izlazila grandiozna kamena dela o knjizi su govorili ditektorka Muzeja Vesna Todorović, profesor Veselin Matović, Ratkova supruga Olivera Vulanović i profesor Akademije likovnih umetnosti u Trebinju Mirko Toljić.
B. Belić
Knjiga sadrži razgovore sa vajarom snimljene 1997. koje su emitovane u ciklusu "Gost Drugog programa Radio-Beograda", kao i one poslednje, vođene u februaru 2023. godine.
- Zahvalan sam Vulanoviću na razgovorima, kao i na spremnosti da ih objavimo istakao je ranije Jevtić koji je bio sprečen da dođe u Nikšić. - Zahvalan sam i akademiku Matiji Bećkoviću na uverljivim sećanjima o umetniku i prijatelju. To će čitaoce još više privući ovom značajnom vajaru, umetniku čije će delo bezvremeno biti sa svetom.
Zahvalan sam i Branku Beliću, umetničkom fotografu, koji je mnogo pomogao, kao dugogodišnji Ratkov prijatelj, da u knjigu uvrstimo mnoge važne fotografije, čiji je on autor.
Knjiga je dragocen dokument za monumentalnu monografiju o Vulanovićevom životu i radu koju priprema književnik Radomir Uljarević i direktor izdavačkih kuća "Obodsko slovo" i "Štampar Makarije".
- Iz usta samog umetnika slušamo njegova razmišljanja o životu, prirodi, precima, potomcima, pravdi i nepravdi umetničkog sveta, o likovnoj javnosti, tržišnoj publici, o vezama stvaraoca sa podnebljem koje ga je rodilo, o sudbini skulpture, slobodnom vremenu, o prijateljstvu, o hrišćanskom pravoslavnom poimanju sveta, o estetici i uzvišenim ciljevima svakog osvešćenog pojedinca - kazala je Todorovićeva.
Ona je podsetila da su Ratkove reči uputstva mladim ljudima, pravim stvaracoima kako da istraju na svom putu, kako da savladaju prepreke i kako da se ne slome na putu samoostvarenja.
- Ratko je umetničku poetiku gradio u kamenu mada je povremeno eksperimentisao i u drugim materijalima kao što su metal, drvo i keramika. Da li kamen odoleva varvarima i o tome kako se bivša crnogorska vlast odnosila prema znamenitom vajaru čija je dela finansirala pa rušila, a čemu je svedok i porušeni "Kameni grad" čiju vrednost je Unesko procenio na 22 miliona evra!
Profesor Veselin Matović je izrazio poštovanje prema velikom vajaru, koga je akademik Matija Bećković nazvao "najrasnijim vajarom u srpskom narodu u svom vremenu".
- Nakon izgradnje Sabornog hrama i Carevog mosta, Nikšić nije imao ništa toliko važno da bi se predstavio svetu kao što je to bio "Kameni grad" Ratka Vulanovića. To je bilo nešto najautentičnije što se tiče vajarstva i arhitekture. Nakon rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu nikada u Crnoj Gori nije napravljen veći vandalizam i zločin prema umetnosti kao što je rušenje "Kamenog grada" u Nikšiću. Interesantno da su to uradili upravo oni koji su omogućili njegovu izgradnju! Zapravo to je uradila jedna ideologija, ali ne samo ona već provincijski primitivizam i pizma. I Nikšić danas ima jednu veliku obavezu kao grad da se na neki način izvini Ratku Vulanoviću, da skine greh sa sebe i molim predsednika Opštine da pokrene inicijativu da se upravo u SO Nikšić donese jedan proglas da predstavnici naroda kažu šta je Nikšić ni kriv ni dužan uradio i šta mu se desilo i da je Nikšić u tom trenutku, kako je govorio, bio grad mali a država ništavna. I dok se ovaj grad ne izvini Vulanoviću za zločin koji je uradio protiv njegovog dela i umetnosti on će i dalje biti mali grad - zaključio je Matović, dok je profesor Mirko Toljić na kraju dodao da je davno započelo uništavanje umetničkih dela koja je pravio Ratko Vulanović.
Hram u crnogorskom ruhu
RATKOVA supruga Olivera Vulanović kazala je da se i danas vidi kako se Ratko sa visine osmehuje nad pustarom koju su za sobom ostavili duhovni siromasi.
- Jaki su slabima oduvek bili smetnja. Od pravremena do danas. Van ateljea bio je nepotpun čovek, skoro pa nesrećan. Nikada nije prestajao da bude skroman čovek pa ni onda kada je dobijao najveća priznanja. U Beograd je sa sobom doneo estetiku uboge kolibe iz rodnog sela Laz kraj Nikšića i duboke emocije koje je u njemu proizvela narodna poezija. Na studijama je strasno radio na svom skulptorskom izrazu, učio, tražio se, a noću da bi se prehranio glancao parket nekadašnje robne kuće "Zvezda". Za večnu slavu hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici utkao je čistu poeziju u kamene megalite koji čine oslonac i počivalo celog hrama. Jednom prilikom za "Novosti" je rekao: "Saborni hram u Podgorici je podignut po crkvenim pravilima ali je obučen u drugačije ruho, onakvo kakvo odgovara crnogorskom kraju i brdskom podneblju".