LJUDSKA PATNJA JE SVUDA ISTA: Hasan Blasim, iranski pisac, o ratu, izgnanstvu, čitaocima, snovima, politici...

Njego­ve priče prevedene su na više od dvadeset jezika i dobitnik je nekoliko međunarodnih nagrada, među kojima je i nagrada lista Indipendent za naj­bolju stranu knjigu 2014. godine, za delo "Irački Hristos".
Hasan je prešao trnovit put egzila, a danas živi u Finskoj za koju kaže da je njegov dom.

Nedavno je učestvovao na festivalu "Krokodil", i bio gost iz­davačke kuće "Geopoetika" koja mu objavljuje knjige kod nas. Za "Novosti" je go­vorio o svom književnom putu, književnosti danas, o tome koliko su mu reči "Gardijana" da je "možda najveći živi pisac arap­ske fikcije" donele, a ko­liko zapravo oduzele.

Šta vas je inspirisalo da počnete da pišete?

- Na početku, a počeo sam da pišem sa dvanaest godina, inspiraciju sam nalazio u čitanju, a mi Arapi smo poznati najvi­še po poeziji, tako da sam tada najviše čitao poeziju i pokušavao sam da je pi­šem. Što se tiče stranih uticaja, u vreme Sadama Huseina smo najviše bili izloženi književnim uti­cajima iz socijalističkih zemalja. Tako da sam najvi­še čitao Dostojevskog, Go­golja i druge ruske klasike, kao i ponešto iz južnoslo­venske književnosti. Kra­jem osamdesetih, kad sam krenuo u srednju školu, pojavilo se dosta prevoda knjiga iz književne teori­je, ali i romani koji su se bavili temom ljudske pat­nje, slobode...

Rat i izgnanstvo su česte teme u vašim pričama. Kako se vaše lično iskustvo odražava na ono o čemu pišete?

- Kada sam počeo da pi­šem tako mlad, nisam baš ni imao neku predstavu o tome šta će se tačno odra­ziti na mene, ali tokom proteklih sto godina u Iraku su stalno bili ra­tovi. Prvo je bio iračko- iranski rat, onda je život u diktaturi sam po sebi doneo nasilje, pa su poče­le devedesete i embargo koji je takođe sa sobom doneo nasilje. Naravno, ne pišem samo o Iraku, iako je to neposredno is­kustvo, zato što to nije jedini primer nasilja i ratova, treba poznavati temu i treba biti svestan da se nasilje i agresija kriju u čoveku, i da je tako od kamenog doba, i nije se promenilo sve do danas. Nisam prvi pisac koji je imao takvo iskustvo, niti sam prvi koji živi u eg­zilu. Samo sam to lično iskustvo iskoristio da razvijem svest o tome da su slična iskustva bila i u Drugom svetskom ratu i u svakom drugom ratu. To su sve identična isku­stva. Književnost je mnogo dublja od svega toga i mi nismo novinari da samo to dokumentujemo, već kao književnici pokušavamo da damo drugačiji uvid. I za razliku od novinara, kada pišete o ratu, vi pi­šete o miru, kada pišete o životu u egzilu, vi pi­šete o kući.

Kako su vaša dela prihvaćena u različitim delovima sveta? Da li primećujete razlike u reakcijama publike u Iraku, Evropi...?

- Da, naravno, da ima razlike. Prvo arapski čita­lac bolje razu­me, može dublje da se poveže sa time o čemu pišem. Pošto je to na neki način i odraz stvarnosti. Naravno, ima i tu individualne razli­ke. Intersantno je da su u arapskom svetu moji čitao­ci više mlađa populacija. Stariji me slabije čitaju, možda i slabije prihvata­ju. Što se njih tiče, ja sam na nekoj margini zato što sam od početka van klasič­nog okvira književnosti. Moje knjige se nisu dobro prodavale u arapskom sve­tu. Odlučio sam da pišem na internetu, da koristim i društvene mreže i to je verovatno doprinelo tome da me mladi prihvate. Što se tiče Evrope i Zapada sigurno da i tu ima razli­čitih pristupa. Neko čita generalno arapsku književ­nost sa sociološke strane, ne kao književno delo, ali ima i onih koji je prihva­taju kao književnost, tako da sve to zavisi i možda od toga koliko je aktuelan problem koji se javlja u ne­kom književnom delu.

Kako vidite ulogu književnosti u današnjem svetu, posebno u društveno- političkom kontekstu?

- To je staro pitanje o ko­me sam čitao još odmalena u intervjuima sa velikim književnicima kao što su Borhes i Ernesto Sabato. Možemo u tom smislu da po­stavimo i jedno suprotno pitanje: "Šta bi bilo da sad nestane sva književnost?". Kakav bi bio svet, da li bi­smo mi primetili? Sa dru­ge strane i Sabato je pro­sto rekao: "Nešto postoji, dakle ima neku ulogu, čim postoji." Sve je to deo neke kreativnosti, ne samo knji­ževnost, nego i filmovi i serije, sve ima svoju ulogu u svetu. Postoje primedbe da se manje čita, ali je knji­ževnost potrebna. Moj san je da napišem svoju knjigu, ali u vidu video-igrice.

"Gardijan" vas je opisao kao "najvećeg pisca arapske književne današnjice", kakvu je to težinu imalo kod vas?

- Baš to što je "Gardijan" konstatovao je meni samo napravilo velike proble­me. Donekle me je i izner­viralo jer to prosto ne mo­že tako da se kaže i mnogi arapski književnici su se naljutili, mnogi prevo­dioci su se naljutili. Čak mnogi ljudi koji su voleli da me čitaju do tog trenut­ka su se nekako razočarali, pritom to ni na koji način ne pomaže pisanju, pisanje je i dalje teško i kompli­kovano. U arapskom svetu postoje određeni književni krugovi, ljudi koji čitav život pišu i učestvuju na sajmovima, festivalima.

Problem je bio što sam ja od početka van takvog kruga, jer sam završio filmsku režiju, zatim sam proveo četiri godine putujući od Iraka do Finske, prelaze­ći tu balkansku rutu i onda je "ispalo" kao da sam pado­branom upao u taj svet. Moja druga knjiga je dobila na­gradu koja je zapravo prou­zrokovala tu nesrećnu for­mulaciju i jedino gde mi je takva formulacija pomogla je u tome što je usledilo mnogo prevoda, van to­ga nije nikako. Od početka me doživljavaju na margini, možda tu i dalje jesam, pa mi ta konsta­tacija uopšte nije pomogla konkretno u arapskom svetu.

"Sololand" je vaša poslednja knjiga koja je prevedena na srpski, kakva su vaša sećanja sada na to delo?

- "Sololand" je novela o rasizmu. Tu knjigu čine dve novele i pisao sam ih dok je trajao kovid. Prvu nove­lu, "Ilijas u zemlji zvanoj Idil", napisao sam kao scenario sa seriju, a drugu kao scenario za film. Stu­dirao sam režiju i general­no ono što pišem ima uvek izraženi vizuealni karak­ter, prvo polazim od toga.
ggŠta želite da čitalac ponese sa sobom nakon čitanja vaše knjige?

- Želim da uživa, zato što to jeste osnova književ­nosti i uopšte umetnosti. Ne pišem uvek sa konkret­nim ciljem, već se samo na­dam da će ljudi uživati.