SUPRUGA OSKARA DAVIČA, LJUBAV BRANKA MILJKOVIĆA: Ko je bila Milica Nikolić, prevoditeljka , urednica, esejistkinja, prijatelj poznatih umetnika

Žena u koju je Branko Miljković bio zaljubljen (neki veruju da se zbog nje i ubio), koja je pune dve decenije bila sa Oskarom Davičom u vezi i braku, prijateljica jugoslovenskih nadrealista, osoba čije mišljenje su tražili Danilo Kiš i Aleksandar Tišma, koja je prva kod nas izdala Brodskog, koja je bila u zanimljivom odnosu sa Vasko Popom i velikom prijateljstvu sa Radomirom Konstantinovićem, koja je lektorisala mnoge knjige, a među njima i Kišov "Čas anatomije" i "Korene" Dobrice Ćosića. Sa Ćosićem se Davičo jedno vreme i družio, pa čak dao ime njevoj kćerki Ani...

Bila je potomak kneza Arsena Karađorđevića, o čemu nije volela da priča, jer joj, kako je govorila, kao komunistkinji to nije bilo važno. Kada su Davičo i ona stanovali u Ulici prote Mateje, poznati pisac zvao je taj stan "Čuk", pošto joj je Arsen bio čukundeda.

Iz serije razgovora sa Milicom Nikolić, koja je preminula 2019. godine, u 94. godini, nastala je knjiga Nenada Miloševića, novinara, reditelja, urednika i pesnika - "Ja sam ta koja nisam", u izdanju Akademske knjige. Milošević čak misli da je velika prevoditeljka pomalo ličila na svog čukundedu.

- Milica je važna za srpsku kulturu zbog nekoliko stvari - objašnjava Milošević. - Kao prevodilac ne samo da je u naš jezik uvela pisce poput Andreja Belog, Benedikta Livšica, Mihaila Bahtina, Andreja Bitova, Venjamina Kaverina i druge, do tada našoj publici nepoznate autore, već je sa Nanom Bogdanović 1961. objavila "Antologiju savremene ruske poezije", u kojoj je većina zastupljenih pesnika takođe našoj publici bila malo ili sasvim nepoznata. U prevodilački rad uključila je i naše, tada mlade, pesnike, poput Raičkovića, Miljkovića i druge. Zaslužna je i za to što smo među prvima u svetu bili u prilici da čitamo Brodskog. Priredila je izabrana dela Marine Cvetajeve; uredila je "Šum vremena", jedno od prvih evropskih prevoda Mandeljštama. O svom prevođenju napisala je knjigu "Ruska arheološka priča"...

Kao esejista pisala je o srpskim i ruskim pesnicima i piscima i ti tekstovi je svrstavaju, primećuje naš sagovornik, među vodeće posleratne srpske esejiste. To su bili tekstovi o srpskim nadrealistima, ali i o Ivanu V. Laliću, Borislavu Radoviću, Radomiru Konstantinoviću, Bori Ćosiću i drugima. U svojim "Dnevnicima čitanja", u Sarajevskim sveskama, godinama je pisala prikaze knjiga iz savremene produkcije.

- Gotovo da je svaki taj prikaz bio izvanredni esej. U svojoj devetoj deceniji, po mom mišljenju, bila je naš vodeći književni kritičar - decidan je Milošević. - U sebi je spajala tri epohe srpske književnosti: međuratnu avangardu preko Marka Ristića i Aleksandra Vuča, a pre svega preko svoga supruga i životne ljubavi, Oskara Daviča, zatim srpski posleratni modernizam preko pomenutih, ali i Konstantinovića, Pope, Bore Ćosića i drugih, i najzad, književnost u doba tranzicije, pišući o delima iz savremene produkcije posle 1990. pa sve do smrti.

Susreti sa njom, objašnjava, bili su susreti "dva prijatelja koji slobodno razgovaraju o svojim iskustvima u literaturi i životu". Vremenom je, odaje, poverenje raslo, pa su se jedno prema drugome sve više otvarali.

- Nikada mi Milica Nikolić nije upala u reč. Ona je jedna od najdivnijih osoba koje sam sreo, a kao književnik i televizijski novinar sreo sam ih puno - priznaje autor, i dodaje da je ona u odnosima sa prijateljima bila istinski zainteresovana za ono što pišu, čitala je njihove tekstove sa velikom strašću, ali bila je "otvorena u pojedinim periodima svoga života i za ljubavne izazove".

Za Branka Miljkovića je tokom razgovora zabeleženih u knjizi rekla: " odmah se videlo da je u pitanju veliki pesnik". Na drugom mestu je rekla kako "nije lako nositi to breme". Miljković je bio zaljubljen u nju, ali je, po njenim rečima, nije zanimao kao muškarac, iako su nekoliko meseci bili u određenoj vrsti veze. Zbog nje je prestao da pije i počeo da nosi odela. Slao joj je iz Zagreba očajničke telegrame. Depeše je uništila, ali je ostala Miljkovićeva posveta na knjizi "Uzalud je budim".

- Njen odnos prema njemu bio je, u početku, pokroviteljski, ali je kasnije počeo da je opterećuje - kaže Milošević.

Bila je i u izuzetno bliskim prijateljskim odnosima sa Aleksandrom Tišmom.

- Mislim da mu je puno pomogla da njegove knjige budu što sređenije, ako se tako može reći. Mada mu je savetovala da "Ženarnik" baci u đubre, što nije poslušao. Jednom me je pitala da li znam za priču da su nadrealisti razmenjivali žene i ispričala mi: "Kažu da je Vučo bio zaljubljen u Ševu Markovu (žena Marka Ristića) i rekao joj je da će je svakog dana čekati ispred Narodnog pozorišta između sedam i pola osam uveče da dođe ako hoće, ali ona nije otišla." Na moje pitanje misli li da ju je stvarno čekao, bila je sigurna da jeste - otkriva Milošević.

Inače, Ševa Ristić rođena je kao Jelica Živadinović i bila je sestra nadrealiste Vaneta Živadinovića Bora.

Milica je pričala i o svom prijatelju Marku Ristiću, kom su mnogi zamerali, uključujući Koču Popovića, to što je toliko voleo Tita da je njegovu sliku držao na klaviru. Tito je spasao 1948. Ristića od progona udbaša u Parizu. Pesnik je, naime, bio naklonjen Luju Aragonu, a Aragon SSSR-u. U to vreme dovoljno... Marka je prvo posećivala sa mužem Oskarom, a kasnije, kad su se razveli, i sama. Davičo je voleo Ristićevu liriku. Ispričala je i kako su se Marko i Andrić za vreme rata družili u okupiranom Beogradu.

Velika urednica i prevoditeljka podelila je i jednu anegdotu vezanu za Danila Kiša. Jednom im je kontrolor u gradskom prevozu zatražio da pokažu karte. Milica je spremno pokazala, a Kiš je kontroloru uzvratio: "Samo pratim damu".

- Ne znam da je u našoj književnosti bilo takvog para kao što su ona i Oskar Davičo. Pri svakom našem susretu, bilo je, čini mi se, reči o njemu. Mislim da su se voleli i kada su se rastali. Međutim, jednom kada se pojavio na vratima njenog stana nenajavljen, s buketom cveća u ruci, rekla mu je da ne može da ga primi (nije bila sama, prim. aut.)- priča Milošević.

Milica mu je priznala da je sva pisma bivšeg muža (bio joj je treći muž, a ona njemu druga žena) - spalila. Isto kao i debeli notes u kom je objašnjavao da su "muškarci lovci". Priznala je i da je bio jako ljubomoran, naročito na Vaska Popu. Ali, bila je ljubomorna i ona. Do kraja su ostali u kontaktu, a kasnije se sretala i sa njegovom kćerkom Janom.

Krišom su je prijatelji uveli u bolnicu kada je Davičo umirao. Htela je da proveri koliko je bistar. Pitala ga je šta je salep i umeo je da joj objasni. Bio je to njihov poslednji susret.

Kao prevoditeljka i urednica bila je u kontaktu i sa relativno velikim brojem ruskih pisaca koje je prevodila ili objavljivala: sa Kaverinom, Brodskim, Bitovim i drugima... Ali najznačajni je njen susret, po mišljenju našeg sagovornika, sa Nadeždom Mandeljštam. Čak se desilo da joj taksista u Moskvi, kojem još nije rekla gde namerava da je odveze, rekao da zna kuda ide!

Zašto je takva velika i zanimljiva osoba danas gotovo potpuno zaboravljena?

- Nekoliko poznatih i afirmisanih književnika srednje generacije, na moj pomen njenog imena, nije znalo o kome je reč. Mislim da nije prihvatala doba koje je nastupilo posle smrti Daviča i kraja Jugoslavije. A i to doba nije prihvatalo takve kao što je ona. Moram da kažem da je Gojko Tešić u velikoj meri zaslužan za otkrivanje njenog dela široj čitalačkoj publici - zaključuje Nenad Milošević.