POZORIŠNA KRITIKA: Nekoliko dasaka i malo suza

Što se vizuelnosti tiče (scenograf Mia David), nje uopšte nije bilo, na sceni su samo tri stolice, i jedan sto sa sto­licom. Očigledna je namera autorske ekipe da "projekat" (radioničarski, kažu) putuje lako i jeftino. Ta svedenost, ne samo vizuelna, nego i u dramskom konceptu (dramaturg Jele­na Mijović), kao i česta nepažnja BDP, da kritičara smesti tako da teško može i da vidi, a još manje da čuje sve što se govori, čini da je pisanje o "Krameru protiv Kramera" pomalo izlišan zahvat... Tema relevantna, znana iz slavnog filma, o Kramerima, koji se bore oko deteta na sudu. Ničega novog pod kapom nebeskom, jasno je, no, pozorišna predsta­va bi trebalo (naročito "radioničarska") da podrazumeva ma kakvo pomeranje u dramskom, scenskom, suštinskom smislu već viđene priče. Reditelj Slobodan Skerlić nije imao mnogo posla sa odličnim glumcima, Nadom Macanko­vić (mama Kramer), Andrijom Kuzmanovićem (tata Kramer) i Marijom Pikić (u više likova), i njegova intervencija je bila vidljiva u stalnom prisustvu svih aktera na sceni, u zvučnim efektima za promenu scene (koji su povremeno ka­snili), kao i u domišljatosti da dete Kramera igra uverlji­va lutka (stručni saradnik za animaciju Goran Balančević), koga su animirale prisutne glumice.

Ničeg, dakle, rizičnog nije bilo u postavljanju ove sentimen­talne drame - oprobani glumci, reditelj, dramatizator, tema koja "udara" - pa je gledaocu (u dugom, toplom letu) preostalo samo da se identifikuje i navija za mamu, koja napušta muža i dete, zasićena obavezama i gubljenjem identiteta, tatu, ko­ji od retko prisutnog japija postaje, silom prilika, odličan roditelj, kao i sa galerijom likova (prijateljica, kolega, sudija, advokat...) koji učestvuju u ovde pomalo karikiranom životnom i sudskom procesu.

Napokon, kada mama, koja ponovo poželi da se uključi, uprkos tatinom angažmanu, dobije pono­vo starateljstvo nad detetom na sudu, a onda se, posle dirljive scene oproštaja tate i sina pred rastanak, pišmani i ostavi dete ocu, čitava sala čujno zašmrca, što ide u prilog, pre svega, vrhunski spontanom, uverljivom i istinitom Andriji Kuzmanoviću.

Čitava predstava "Kramer protiv Kramera" deluje školski, kao poigravanje iskusnih glumaca sa emocijama gledalaca, i u to­me je ona zaista uspešna. No, ako je, a jeste, taj efekat unapred "uračunat" u repertoarski potez, čemu onda još jednom gledati igru, u kojoj ima vrlo malo suštinski pozori­šnog, pogotovo "radioničarskog", a Lope de Vegina floskula da je teatar "dve daske i jedna strast" se ovde pokazala tačnom samo u siroma­štvu scenskog dizajna.