PESNICI SE VIŠE NE DRUŽE KAO NEKAD: Sa promocije knjige intervjua spisateljice Radmile Gikić Petrović "Pesnički glasovi"
KADA ne piše knjige, spisateljica Radmila Gikić Petrović obrađuje vinograd, pravi vino i "pretura" po kutijama sa rukopisima, pismima, dnevnicima i drugim memorijabilijama. Ovo je otkrila u razgovoru sa pesnikinjom i spisateljicom, prošlogodišnjom dobitnicom NIN-ove nagrade, Danicom Vukićević, u Srpskom književnom društvu, na predstavljanju najnovije knjige intervjua "Pesnički glasovi", u izdanju Akademske knjige.
V.C.S.
Kako je priznala, prvo je sredila prisma i rukopise pokojnog supruga, akademika i pisca Svetozara Petrovića, što je rezultiralo priređivanjem i objavljivanjem njegovih "Knjiga prepiske sa zagrebačkim kolegama", "Dnevnikom iz Indije" itd. A onda je prešla na svoje kutije...
Tako je nastala ova knjiga intervua sa više od trideset pesnika, o kojoj su "Novosti" već pisale. Među njima su Vesna Parun, Vesna Krmpotić, Miroslav Antić, Radmila Lazić, Dara Sekulić, Mirjana Stefanović, Ileana Ursu, Milan Nenadić, Vujica Rešin Tucić, Kajoko Jamasaki, Stevan Tontić, Paljo Bohuš... Mnogi danas zaboravljeni.
- Skoro sa svima sam prijateljevala, osim sa Bohušem. Dva dana smo proveli razgovarajući i taman smo se dotakli teme Golog otoka, kada je zaćutao. I više o tome nije progovorio. Sa Vesnom Parun sam se družila. Kod mene je i dalje jedna njena "teka" pesama. Naravno, i sa Mirom Stefanović, ona mi je objavila prvu knjigu. Velika pesnikinja. Vesna Krmpotić i Dara Sekulić su mi dolazile u goste, u Indiju. Dara je imala tešku sudbinu, roditelji su joj stradali u ratu. Majka na Neretvi. Kuća joj je uništena. Ništa nije imala. Sa njom i bratom šetala sam noću po Delhiju, što uopšte nije bilo bezazleno. Gledali smo kako neki idu noseći štapove sa oštrim vrhovima i bockaju beskućnike na ulici. Ko se ne trzne u snu, znači mrtav je i bacaju ga - otkrila je autorka. Foto Privatna arhiva
Nikada joj nijedan pesnik nije odbio zahtev za intervju, osim Mirjane Stefanović, i to za poslednji. Tada već nije bila raspoložena za pisanje i ubrzo posle zbirke izabrane poezije koju je uredila upravo Radmila, Mira je preminula u 81. godini. Proročki, želela je da se zbirka zove "Poslednji pozdrav". Radmila je odbila i napravile su kompromis - samo "Pozdrav".
- Bila sam kod Vesne u stanu, drva naslagana do pola prozora. Na njih se grejala. Družili smo se, nekada smo se stvarno družili. Đaci su posećivali pesnike. Recimo, poznatim pesnikinjama smo za 8. mart zvonili na vrata sa cvetom. Danas sa pesnikom ne možeš ni kafu da popiješ. Svi su sa svima u svađi - primetila je Radmila Gikić.
Prisetila se i zagrebačkog profesora Filozofskog fakulteta i diplomate u Berlinu Čedomila Veljačića, kojeg je poznavala, a koji je bio jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma i sa njenim suprugom je učestvovao u osnivanju studija indologije na zagrebačkom univerzitetu. Veljačić se sredinom šezdesetih u Šri Lanki zaredio u budistički teravadski prosjački red.
- Ostavio je diplomatsku i univerzitetsku karijeru i otišao na Cejlon. Živeo je u pećini i jeo jedan obrok dnevno. Tamo je napisao sjajna "Pisma sa pustinjačkog otoka". Kada mu se zdravlje jako pogoršalo, kćerka ga je preselila u Ameriku, gde je i umro - ispričala je autorka.
UDžBENIČKA VREDNOST
DANICA Vukićević ocenila je najnoviju knjigu Radmile Gikić Petrović "dragocenom zbirkom naučnih intervjua", iz kojih se svašta može saznati ne samo o važnim umetnicima, već i o jednom dobu.
- Nema imena koje je vreme poništilo. Zato ova knjiga ima i udžbeničku vrednost - rekla je Danica Vukićević.
Da u knjizi zaista nema imena zbog kog bi trebalo da se stidi, priznala je i sama autorka.
- Trudila sam se da vratim neke ljude - kazala je na kraju.
Na komentar pesnikinje Radmile Lazić da je njena najbolja knjiga "Anka Obrenović", Radmila Gikić je konstatovala da su Ankini dnevnički zapisi pravi biser, ali da, mada važi za prvu domaću pesnikinju, Anka zapravo nije napisala nijedan originalni stih, već je prevodila tuđu poeziju. Dnevnik je pisala bez namere da ga objavi, a on je i zanimljiv i važan jer govori o jednom vremenu i važnim akterima tadašnje kulturne scene u Srbiji. Anka Obrenović, kćerka Jevrema, brata kneza Miloša, vladala je beogradskim književnim svetom i kroz njen salon prolazila je svekolika kulturna elita.
- U nju je bio zaljubljen Antun Mihanović, autor stihova hrvatske himne "Lijepa naša domovino". Posvetio joj je pesme. Knez Miloš je pobesneo i naložio da se sve iscepa. Oblačila se po poslednjoj francuskoj modi. Morala je da ode iz Srbije, pa se naprasno udaje za nekog spahiju Aleksandra Konstantinovića, u Bukureštu. Ipak, vraća se u Beograd. Htela je da bude vladarka i da uda kćerku Katarinu za kneza Mihaila. Problem je bio što su rođaci. Katarina se posle kneževe smrti udala za generala Milivoja Blaznavca, a nakon njegove iznenadne smrti udaje se po drugi put, za bliskog rođaka sa majčine strane Mihajla Bogićevića. Anka je sa knezom Mihailom poginula u atentatu u Košutnjaku, 1868. godine -podsetila je Radmila Gikić.