POZORIŠNA KRITIKA: Društvo između zdravlja i bolesti - "Čovek slon", Kokan Mladenović, BDP

I to da progovore sa scene BDP o nejasnoj razlici između (mentalnog) zdravlja i bolesti. Društva, a ne Merika. U istraživanju, koje, kao svaki mirakul, docira sa scene i uči publiku šta da gledaju, dok se u glumcu na sceni događa proces identifikacije, ili transformacije, učestvuju frikovi, kapitalističko-kvaziumetnički - Dreserka (Mirjana Karanović), Doktor (Jovo Maksić), Glumica (Jana Milosavljević), Grof (Ivan Tomić), Majka (Slađana Vlajović), Bivša senzacija (Aleksandar Jovanović), Ložač (Milan Kolak), Grofica (Ivana Nikolić), Slon (Ivan Zablaćanski) i Čistačica (Bojana Stojković).

Dejvida Merika, koji će, na početku, održati predavanje-predstavu o teškom glumačkom zadatku da prikaže najsloženija osećanja, a da ih ne deformiše, igra Ozren Grabarić, na način koji smo već, posle nekoliko njegovih uloga u BDP, prepoznali kao autentičan i originalno njegov. U Mladenovićevoj viziji, on je najpre glumac, pa čovek slon (u radioničkoj verziji dvostrukog bića, slona/čoveka), a onda, na kraju, naravno, nag čovek na proscenijumu, bez pomagala i dodataka, uz pomoć kojih pozorište zavodi gledaoca na pogrešan trag, da bi se sam vratio na ispravni, sopstvenom dedukcijom. Iza njega ostaje cirkuski podijum (scenograf Marija Kalabić), njegova slonovska maska (kostim Aleksandra Pecić Mladenović), rekvizita, kao i vojne maske protiv bojnih otrova, koje glume slonove, a onda i jedan lažni slon, koji glumi pravog, sva sila fejk strasti i pravog grabeža, a u svemu je Merik, Grabarić - žrtvovan. Njegova golotinja na kraju deluje baš tako, golo i ispražnjeno od smisla vraćanja čovekolikosti, uz pomoć borbe protiv nasilja "normalnih". Grabarić igra čovka-slona pomalo ka svog Švejka na istoj sceni, kao nesvesnog manipulacije, kojom ga glumica instrumentalizuje u cilju jeftine ambicije, doktor iskorišćava da bi se obogatio na istraživanju o njemu, Grof i Grofica da upotpuni njihovu De Sad zbirku frikova, Dreserka u cirkusu zna se zašto. Svi žele zaradu, a pojava hermafrodita, koji je ranije bio atrakcija deluje neuverljivo, dok upozorava Merika da će njegovo vreme proći i da je zloupotrebljen.

Uprkos Grabarićevom odlično odabranom tonu, da u isto vreme bude i slon i čovek, njegova priča je u ovom scenskom istraživanju (sa rogobatnim naslovom za repertoarski teatar) nedovoljno i prezentovala i "reprezentovala" dvostrukost osećajnosti i opažanja i čoveka na sceni, "homo ludensa" (Merik je to, čak i nevoljno), ali i čoveka u gledalištu, po principu čuvene "katarze", ono kad čovek taj strah preživi kroz lik na sceni i oslobodi ga se... Umesto da iz strukture pozorišne igre doznamo po(r)uku, dobili smo je neposredno, "iz ruke u ruku". Uz impresivno maštovite detalje, kao što su baloni, koji se pojavljuju i nestaju kao Merikovi deformiteti, ali imaju još funkcija, važnih za predstavu, ili grupne, ritualn scene, koje dodaju dramatiku i čine čoveka-slona još zatvorenijim u svoju drugost i strah od društvenog podsmeha.

Kokan Mladenović je, uz pomoć, u najvećoj meri, vrhunske scenske inteligencije, umešnosti i koncentracije Ozrena Grabarića, sa svojim "radioničarima" postigao da se iz teatra izlazi sa emocijom, a ne samo sa jasnim stavom o problemu diskriminacije. Ipak.