"DOK VREME PROLAZI", JOŠ SVIRA U "RIKOVOM KAFEU": "Novosti" na licu mesta, u Kazablanki, u restoranu koji je replika onog iz filma
OD svih barova na svetu, ona je ušeta baš u moj! Legendarnu rečenicu izgovara Hemfri Bogart, vlasnik "Rikovog američkog kafea" u filmu "Kazablanka", kada Ingrid Bergman, u ulozi Ilde, njegove velike ljubavi, sa mužem - pripadnikom češkog pokreta otpora, dolazi u marokansku luku, bežeći pred nacistima.
A od svih barova na svetu, baš u "Rikov kafe", smešten između stare medine i obale koju zapljuskuje Atlantik, u jednom od najvećih afričkih gradova, Bogart nikada nije kročio, za razliku od hiljada turista koji upravo zbog njega i filma tu dolaze gotovo na hodočašće.
Premijerno prikazano u Njujorku 26. novembra 1942, ostvarenje koje je režirao mađarski Jevrejin Majkl Kertis, u potpunosti je snimljeno u američkim studijima. Tako da glavni glumac, koji je ime Kazablanke vinuo u sazvežđe besmrtne umetnosti, nikada nije posetio ovaj grad, niti Maroko, iako je boravio na crnom kontinentu, tačnije u Belgijskom Kongu, dok je snimao "Afričku kraljicu".
Ali, Rik i Kazablanka, sreli su se ponovo pre dve decenije. Spojila ih je američki diplomata i ataše za trgovinu u Maroku, Keti Kriger (1946-2018), kao reminiscenciju na jedan od najuspešnijih filmova u istoriji. Namera joj je bila da mitsko kinematografsko mesto pretvori u nešto opipljivo, a svoje snove u realnost. Tradicionalnu marokansku kuću (riad), iz tridesetih godina prošlog veka, pod čijim svodovima je mogla da se dešava radnja filma, uz pomoć arhitekte Bila Vilisa, transformisala je u gotovo vernu kopiju seta "Kazablanke".
Politička pozadina
PREMIJERA "Kazablanke" bila je veoma uspešna, ali je u bioskope došao tek početkom 1943. godine, kako se kasnije objašnjavalo, iz političkih razloga. Naime, jedan od vlasnika studija "Vorner bros", Džek Vorner, bio je veoma blizak sa predsednikom Frenklinom Ruzveltom, koji se upravo u januaru te godine u Kazablanki susreo sa Vinstonom Čerčilom. Tako se pretpostavlja da je studio čekao okončanje ove anti-Hitelrovski konferencije, kako bi krenuo u distribuciju.
Na masivnim drvenim vratima, poput onih iz filma, ispred kojih su dve ogromne palme, goste dočekuju vratari u crnim, elegantnim odelima. Prednost imaju oni sa rezervacijama za ručak ili večeru, jer je "Rikov bar" pre svega restoran. Ukoliko imate sreće i malo šarma, mogu vas pustiti unutra i na šoljicu kafe, uz "Rikov čizkejk", ili neki od marokanskih slatkiša.
A kada se dveri otvore - lukovi, balkoni, balustrade, mesingani listeri sa perlama, raskošni crno-beli podni mozaik - sve stvara utisak da ste zakoračili u 1942. Tu je i sto za rulet, na kome se poslužuje piće. I klavir. Ne svira ga Sem (jedna od zabluda je da Bogart u filmu izgovara repliku "Sviraj to ponovo, Sem", sličnu repliku ima Bergmanova: "Sviraj Sem, sviraj "Dok vreme prolazi"). Svira ga uglavnom Isam, pijanista iz Rabata. Tokom večernjih, živih svirki čuje se i "Dok vreme prolazi", kao i mnogi drugi zvuci. Priređuju se tematske muzičke večeri. U prepodnevnim satima, sa ozvučenja blago dopiru melodije poularne pre, kao i u toku Drugog svetskog rata.
Na zidovima su plakati za "Kazablanku" na raznim jezicima i različitog dizajna, ali na svima, obraz uz obraz, Bogart i Bergmanova. Legenda kaže da je Hemfri bio znatno niži od partnerke, a početkom devedesetih nemački "Štern" je prvi objavio fotografije sa seta, na kojima se vidi kako veliki glumac stoji gotovo na koturnama kako bi u kadru delovao viši.
Magla, avion i šah
ZA kadrove u eksterijeru u "Kazablanki", bila je korišćena ulica sagrađena za film "Pustinjska pesma". Set za Rikov lokal sastojao se od tri nepovezana dela, a u nekim scenama kamera "gleda" kroz zid u Rikovu kancelariju. U poslednjoj sceni na aerodromu (u kojoj Rik izgovara čuvenu rečenicu "Ovo je početak jednog divnog prijateljstva"), učestvovali su patuljasti statisti, zbog veličine modela kartonskog aviona, a sve je "maskirano" i maglom. Jedna od zanimljivosti je i da u filmu Rik igra šah, za šta se veruje da je to bila ideja samog Bogarta, pasioniranog šahiste.
Čarolija "srebrnog ekrana" vešto je to sakrila, a u sadašnjem kafeu, Rikova i Ildina vanvremenska priča započeta u okupiranoj prestonici Francuske ("Uvek ćemo imati Pariz"), koja dobija drmatiče obrte u ratnoj Kazablanki, pod kontrolom režima iz Višija i prisustvo nemačkih oficira, gde sve vrvi od šijuna, izbeglica, profitera, može da se prati na nekoliko manjih ekrana, uokvirenih teškim, somotskim zavesama.
- U "Kazablanki" nisam uradio ništa što prethodno nisam uradio u 30 drugih filmova, a sada svi odjednom tvrde da imam seksepil. Kada ti Ingrid Bergman u krupnom planu kaže da te voli, onda svako izgleda kao veliki ljubavnik - tvrdio je Bogart.
Od ostriga do rebarca
NA meniju "Rikovog kafea" su uglavnom internacionalna jela. Pa se nude i ostrige u šampanjcu, kao i druga jela od morskih plodova i ribe, kao i američki stekovi, file Stroganov, rebarca... Cene su prihvatljive, od 15 do 20 evra za predjelo, odnosno između 20 i 50 za glavna jela. Rikov čizkejk je sedam evra.
I dok se u atmosferi filmske čarolije, posle više od osam decenija, promiču kadrovi koji su filmu donela tri Oskara 1943. gotovo enigmatično zvuči priča Ingrid Bergman kako je Bogarta pred kamerama poljubila, a da ga nije upoznala. Legenda kaže, da je mnogo kasnije, kada se udala za Roberta Roselinija i rodila dete, srela svog partnera iz "Kazablanke", koji joj je rekao:
- Nekada si bila velika zvezda, šta si sada?
- Srećna žena - odgovorila mu je.
Ipak, magija koju su stvorili, odoleva vremenu, trendovima, estetikama, digitalizaciji, veštačkoj inteligenciji... I može da stane u jednu rečenicu:
- Here's looking at you, kid!