POČAST SENIMA NESTALIH SUNARODNIKA: Predstavljena knjiga "PUT U NIGDE - Otkrivanje Srba od Kapadokije do Karpata" Borisa Subašića

USVOJIVŠI kao životni i profesionalni princip slogan "Idi i vidi", Boris Subašić, novinar "Novosti" i publicista, ispisao je treću, veoma čitljivu i otkrivalačku knjigu "Put u Nigde" čiji podnaslov nagoveštava suštinu: otkrivanje Srba od Kapadokije do Karpata. U izdanju "Službenog glasnika", knjiga je predstavljena juče u klubu-knjižari-galeriji ove izdavačke kuće.

Autor je započeo svoj put u Nigde - a to je ime jednog grada u Anadoliji, gde su romejski carevi (oni čiju zemlju smo, dosta kasnije, pomalo pogrdno nazvali Vizantijom) naselili Slovene sa Balkana, uključujući Srbe, da štite njihov svet od pošasti koja mu je pretila sa istoka - nastavlja putovljanje u Kapadokiji, zadivljen njenim podzemnim gradovima, zatim se penje uz Maloazijski Olimp, da bi stigao u Bursu, u kojoj otkriva osmanski kosovski mit, pa u Nikeju, gde je utemeljena hrišćanska crkva a kasnije, u prisustvu Svetog Save, rođen i njen srpski nebeski resor, rekao je Mirko Radonjić, i dodao:

- Ovo je i knjiga o velikom zaboravu, kao jednoj od vodećih duhovnih sila. U dijalektičkom dodiru epoha između kojih su, kao pod visokim stražarskim kotama anadolskih Srba čuvara zapadnog sveta, ambisi duboki čitav milenijum, krije se suštinsko tkivo ove knjige. Ona nam obasjava svet, naš a tuđ, oduzet, šturo i škrto sažet u crnilu, kojem smo, u boljem slučaju, uspevali da opipamo samo grube crte lica.

Uz napomenu da su ga otpočetka putovanja u Malu Aziju pa do objavljivanja knjige uvek pitali isto, odakle mu ideja da piše o Anadoliji, Subašić je dao odgovor:

- Ne bi bilo ni ove knjige, niti bi danas postojali kao narod da Sveti Sava nije izborio samostalnu Srpsku crkvu i time međunarodno priznanje srpskog jezika u anatolijskoj Nikeji, današnjem Izniku. To se desilo pod maloazijskim Olimpom, gde je u manastiru Polihrono sveti Metodije sa svojim učenicima, maloazijskim Slovenima, stvorio glagoljicu i ćirilicu. Ko su bili ti Sloveni? Prema vizantijskim i arapskim izvorima u najvećem broju Srbi, koje je kao graničare prema Omejadskom kalifatu u Malu Aziju od 7. veka kolonizovalo Romejsko carstvo. Centar kolonije bio je Gordserbon, "grad Srba iz Gordije", a tokom ratova oni su se raselili sve do planinskog venca Taurus, koji deli Bliski istok od Evroazije. Dva veka su živeli i umirali u surovim planinama oblasti Nigde, u tvrđavama na Lulonu i na Kilikijskoj kapiji, a savremenici su zabeležili da su do poslednjeg čuvali jezik i identitet. Osetio sam poziv da posle 1.000 godina odam počast senima davno nestalih sunarodnika i vratim ih u kolektivnu svest naroda kome su pripadali.

VIŠE OD PUTOPISA

UREDNIK Borisav Čeliković je naglasio da je ovo veoma slojevita i specifična knjiga. Žanrovski je putopis, ali i mnogo više od toga.

- Ona može da bude antropološka studija i etnologija sa nizom živopisnih opservacija. Putnik kakav je autor ovog dela je prava retkost, jer on odlazi na mesta gde ljudska noga odavno nije kročila - rekao je Čeliković.