ŽIVOT JE KAO EKG, ZNAMO ŠTA JE RAVNA CRTA: Glumica Mia Begović o odrastanju, prvim ulogama, zvezdanim trenucima, tabloidima, starenju, Eni...

A za "prestajanje" popularna hrvatska glumica nije spremna. Umesto toga na pozornici govori o svom odrastanju, prvim ulogama, zvezdanim trenucima, iskustvu sa tabloidima, starenju i, naravno, o svojoj sestri Eni koja je prerano otišla sa pozorišne i životne scene...

- Mi, glumci, uvek govorimo o sebi. Kroz uloge koje igramo otkrivamo o sebi više no što bismo hteli. Ponekad i nešto što nam se ne sviđa, i što možda nikada ne bismo otkrili - kaže na početku razgovora lepa i uvek osmehnuta Mia Begović. - Podsvest deluje paralelno sa svešću, pa posle nekog vremena primećujem reakcije ili reči koje su se utkale u moje biće. A pokupila sam ih iz uloga. Sećam se nekih zaigranih rečenica ili situacija, kada bih ljudima govorila: "Oprostite što sam to rekla, to je iz predstave koju sam odigrala 50 puta". Kroz neku reč koja određuje puno situacija na onaj dalmatinski način, iz mog nukleusa.

Koja vas je predstava, na taj način, posebno obeležila?

- Gete, "Ifigenija". Prvo je zanatski radeći, onda glumački.Desi se da nešto preuzimaš i - dogodi se čudo. Ifigenija govori o usamljenosti i ja sam se zaprepastila koliko u tom osećanju pronalazim sličnosti. Sa 14 godina otišla sam iz kuće na školovanje, iz porodice u kojoj sam bila beskrajno voljena, sama u samoću... Zaprepastila sam kakve je sve potisnute svetove ova uloga otkrila u meni. Dobila sam "Orlanda" te godine na Dubrovačkim letnjim igrama, mnogo mladih ljudi došlo je da gleda predstavu, jer se desilo prepoznavanje. I danas je osećaj nerazumevanja i nesnalaženja veoma aktuelan, a sve kreće iz usamljenosti. O njoj pričam i u monodrami.

Ifigenija je tragična junakinja, vi ste po prirodi optimistični ?

- Osmeh je ono što vidi moja publika. Ja sam i jedno i drugo. Toliko sam blesava kao glumica, volim raditi neke odmake kao da se ne radi o meni. Kažu da mi je najbolji komičarski deo u glumačkom smislu, mada ja to često koristim i u životu. Imam samoironične komentare, sve do opake satire. U tome smo se moja sestra Ena i ja dobro nadopunjavale, sa specifičnim smislom za humor koji obožavam videti na sceni: ideš do ruba tragedije i onda u sekundi okreneš u samoironično "ovako, ljudi, ne treba!" Jer, treba se radovati životu i prolaziti kroz što kraći period boli. Život je samo jedan.

Jeste li uvek u tome uspevali?

- Nisam. Gubitak Ene je nešto u šta ni danas ne mogu dirati. Pored krvi, beskrajno sam ponosna što me ona izabrala za svoju prijateljicu. Ena je bila čudo od žene koja je na sceni duplirala svu svoju lepotu i čaroliju. Obožavala sam da igram s njom. Koliko god bliske, bile smo različite. Nije mi bilo lako osamostaliti se od tako jake osobnosti: starija od mene samo tri godine, ipak, bitna razlika u toj dobi. Zaštitnički nastrojena prema meni, ponekad me je gušila. Uvek je govorila "pazi", a ja sam verovala da moram stasati kroz svoje greške. Htela je da me zakrili od života, što je nemoguće... Sve drugo u životu je moja zaigranost sa osmehom: ujutru se sebi nasmešim u ogledalu i dan mi počne super. Izlazim čista napolje, Bog me dao ovakvu!

Monodrama je nastajala iz vašeg dnevnika kao literarnog predloška. Šta je najteže bilo prećutati?

- Naslov je parafraziranje naslova meni izuzetno dragog romana "Zašto sam vam lagala" Julijane Matanović. Šta ja to ne želim da izađe vani? Tu je i moj mali podsvesni obračun sa tabloidima i izmišljenim intervjuima, neistinama koje (kad se sto puta ponove) postaju istina. Neke laži o nama nikada ne uspemo oprati. Ipak, uvek postoji izbor šta ću gledati i s kim ću se družiti. Čuveni naš režiser Žorž Paro izjavio je da ne čita loše kritike. Kupi novinu, ali je nikad ne pročita, jer to direktno deluje na podsvest. Zašto je onda uopšte kupuje? Da ima za povest, kad ga jednog dana budu "proglasili" za velikog. Često se dešava da nešto što su označili očajnim, vremenom postane briljantno.

Ponekad i smrt prevrednuje stvari, kao da s njom umetnik "zasluži" naknadno poštovanje?

- Da, kao da ga otkriju u trenutku odlaska. Za Merilin Monro kažu da je glumica upitnog talenta. Okej. Neka mi neko odglumi onaj hod u "Neki to vole vruće" s kojim film počinje. Gledaš u taj kadar i ne možeš verovati, sve ti je već jasno o toj osobi. Čak i ona pljoska koja se pojavljuje kasnije, jasna ti je po tom hodu. Danas kada neko stavlja upitnik na njen talenat je uvredljivo. Još je imala taj "faktor iks" koji gotovo prevazilazi snagu glume. Mnogi su talentovani, ali su neki bezobrazni da ljudima kažu "da, to sam ja". Tako postaju zvezde.

Kako glumac već samom pojavom ispuni celu scenu ili kadar?

- Ja bih to nazvala autentičnošću. To se jako vidi u baletu:neko drugi može biti zanatski tačniji, ali jednu gledaš! I odmah je mičeš iz tog zbora, jer sa sobom donosi svoj svet koji možda nije perfektan, ali pleni. Dešava se da neko dobro govori stihove, ali ga nigde nema u tome. E, to je to autorstvo ili njegovo odsustvo u izvođačkoj umetnosti...

O čemu vam je bilo najteže da progovorite?

- Ni o čemu posebno. Ne govorim tu ja samo o sebi, bila

bih prebahata. Podsvesno sam istraživala šta nas sve povezuje u sličnim situacijama. Predstava nije tabloidni prikaz mog života, bilo bi to nedostojno. Ima svoj anegdotski deo zato što sam shvatila da neke stvari kad kažete ozbiljno uopšte ne dopiru do publike. Ne zanima ih, ne žele čeprkati. Ali, ako im date tu lepršavost, a iza toga kažete "sad je dosta", i ako se glumački igrate sa brzim promenama unutarnjeg stanja, ljudi se kroz smeh zapitaju. I to ih stvarno dira. Bolje me čuju, pomisle da možda i oni mogu nešto u životu završiti na taj način.

Humor je važan začin u svim fazama života?

- I kad mislite da je nešto bila greška, nije. Bez nje kasnije ne biste znali bolje i mudrije. Život je kao EKG: što je veći sinus gore, veći je i dole. Znamo šta je ravna crta... Žena nikad ne stari, ona samo sazreva. Starost vam je kao odlazak u penziju - mogu otići u penziju, ali neću u mirovinu. Glumica sam koja hoće igrati do zadnjeg trenutka. Mirovina je strana našem stvaralačkom biću. Često sam u životu uzimala sebi za pravo, ne tražeći potvrdu okoline. I zato sam mnogima bila na udaru, jer ljudi vole ovce. E, onda ću bar biti onaj pas koji ih čuva! Imam taj nagon paženja na meni drage ljude.

Ovo je priča o sredovečnoj ženi, postoji li strah od pedesetih?

- Strah? Ja sam u najlepšim godinama, sada u šezdesetim. Bogu hvala da sam živa, zdrava, na sceni bez šaptača. Koje su godine bile bolje? Iskreno, bez cenzure, što sam zrelija više se radujem životu. I, normalno, osećam zahvalnost što mi je Bog dao snagu. I unapred se zahvaljujem, da me sačuva ubuduće od svega, pa i sebe same. Jer, naše sazrevanje traje čitav život. Divna je spoznaja da smo još tu. Još sam spremna i učiti. Zato veoma volim komunikaciju sa svim ljudima koje srećem.

Osamdesete, godine vaše mladosti, bile su najbezbrižnije. Vreme velikih filmova i reditelja. Kako ih pamtite?

- Nisam bila ni svesna koliko mi se dobrog događa. Danas bih bila. Znala sam ja da su sve to veliki magovi, legende, ali sada bih više uživala u tome. Evo, baš danas sam srela Lordana Zafranovića, zagrlili smo se. Svesna sam svakog sekunda tog susreta i te slobode. Odmerio me je i rekao: "Mala, dobro izgledaš". Divno je čuti tu rečenicu. Ja mu odgovorim: "Hvala ti što si me tako diskretno odmerio". E, da sam bar takva bila tih osamdesetih... Nisam, sada je to napravila moja zrelost. Znala sam ja i onda da su to velike stvari koje radim sa velikim rediteljima, ipak, danas do kraja uživam. U tome je razlika, totalno sam oslobođena. Zato više volim ove godine. Premda,normalno, bila su divna ona putovanja "4-4-2, do Beograda" na neku dobru predstavu, posle zabavu... Sve je to ulaganje u život. Sećam se velikih predstava, kada sam truptala nogama jer se više nisam mogla smejati u JDP, gledajući "Bubu u uhu". Da je nisam videla, bila bih zakinuta za to iskustvo. Čuda se ponekad i danas događaju. Moramo samo češće putovati.