DEČAK KOJI JE ČUDESA PRETVARAO U NAUKU: Pisac Uglješa Šajtinac uoči premijere predstave "Mihajlo Popin idvorski" u Zrenjaninu

Pozorišna priča završava se Pupinovim odlaskom na školovanje, a kako objašnjava reditelj Pejaković, autorsku ekipu zanimalo je ono što je budući naučnik zauvek poneo sa sobom: ognjište, glas majke, ljuljanje kolevke, pogaču, đeram, livade, igre sa sestrama, maslačak, Tamiš... Tekst u stihu, za koji reditelj kaže da je s malo reči "nepregledan kao ravnica" napisao je namenski za ovu predstavu Uglješa Šajtinac.

- Pupin se kao tema, očigledno, uvek iznova otkriva. Postoje, naravno, i pritisci jubileja, verovatno i iz nekog osećanja nedovoljne zahvalnosti za ono što su ljudi kao Pupin činili. S rediteljem Petrom Pejakovićem poznajem se od davnih dana, prošli smo zajedno kroz godine studiranja i odavno sam želeo da radimo zajedno - ističe za naš list Uglješa Šajtinac. - Već je postavljao na scenu biografske predstave o velikanima naše istorije i kulture, a kada je rekao da želi da Pupina prikaže kroz detinjstvo, znao sam šta radimo. Teksta nema puno, ali zato ima prostora da reditelj s glumcima izmašta taj neobičan svet iz ugla i poimanja jednog neobičnog dečaka.

Šajtinac nije odlazio na probe i s radošću čeka 21. maj da sa publikom uđe u salu i premijerno pogleda predstavu. Budući da je reč o istorijskoj ličnosti, čije je odrastanje trebalo specifičnim sredstvima dočarati na lutkarskoj sceni, izazov je za svakog pisca:

- I ranije sam pisao za dečje, lutkarsko i "živo" pozorište, ali mi je za lutkarsko naročito drago da pišem jer sam tu odrastao. Moja majka bila je glumica i ceo svoj radni vek provela je ovde, u zrenjaninskom pozorištu. Poznajem predeo i prostor, odrastao sam nedaleko od mesta u kojima je odrastao i Pupin. Ostalo mi je samo da "saslušam" ono što se ima saslušati kao moguće neobičnosti čudesa kojima je još kao dečak svedočio Mihajlo Pupin, a što su, u stvari, bili fenomeni koje će kasnije kroz razumevanje i pretvaranje u egzaktnu moć, kroz naučne poglede i svoje obrazovanje na svim tim univerzitetima, objasniti. Na dobar način venčala se nauka sa njegovom prirodom, zato to nije moglo biti bez rezultata. Moralo je doći do nečega što priznaje ceo naučni svet.

Pisac ističe da mu ništa u radu nije bilo teško: ni da napiše stih, ni da zamisli prostor i Pupinovo detinjstvo u tom vremenu, u Idvoru i okolini.

- Sve je to, nažalost, možda i sticajem istorijskih okolnosti i događaja, skoro nedirnuto. Kao što biva sa našim velikanima, oni odlaze, svet ih priznaje i uživa u njihovim dostignućima, a sredine iz kojih potiču nekim čudnim prokletstvom niti se menjaju, niti napreduju...

Za Teslino odrastanje bila je važna Lika, za Pupina ravnica, pa se postavlja pitanje da li ponekad i geografsko podneblje, ne samo karakterno i intelektualno, određuje čoveka.

- Moguće je, ali čovek mora da odraste tu gde se zatekao. Podneblje svakako utiče. Mogu postojati neke administrativne ili geografske odlike, ipak, i Tesla i Pupin proširili su Liku i Banat na ceo svet. Gde god da su išli, nosili su svoj zavičaj sa sobom. Zavaravamo se i idemo u pogrešnom smeru, ako verujemo da ne bi sve to postigli da se nisu rodili na specifičnom tlu, nekom okrugu, ili baš iza tih brda, pokraj tih reka... Gde god da su se rodili, rodili su se na radost čitavog sveta. Odrastanje uz brigu svojih najbližih, roditelja, braće i sestara - njihovo je pravo rodno mesto, zavičaj. Porodica i ljubav daju im snage za život i svaki novi dan. Ako najbliži obraćaju pažnju, nešto veliko i dobro može da se desi. Nesreća je što je mnogo više primera da najbliži ne obraćaju pažnju. Zato se neka deca nikada ne raskrile ni polete, niti naprave nešto posebno i izuzetno.