ŠAJKAČI NE DAJU NA KOSOVO: Šta o zabrani "Knjige o Milutinu" kažu glumac Nenad Jezdić, reditelj Egon Savin, upravnik Dušan Kovačević...

Slučajno ili namerno, prva rampa pala je na najpopularniju predstavu naše pozorišne scene, koja je nedavno doživela jubilarno, 200. izvođenje i za koju se ulaznice prodaju "brzinom svetlosti". Priča o srpskom seljaku Milutinu Ostojiću koja je po rečima njegovog protagoniste "svedočanstvo da su jedino herojstvo i realan mit ono što se rađa u istrajnosti pojedinca i njegovoj želji za dobro svojih najbližih i svog naroda, pa i svojih neprijatelja" - do daljeg, ne može biti ispričana u Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću. Jer, presuda je doneta: večiti stradalnik, šumadijski seljak pod šajkačom (koja je bila i ostala jedan od najrečitijih simbola srpskog naroda) - no pasaran!

- Najblaže rečeno tužno! Nedopustivo je donošenje ovakve odluke, ko god da odlučuje, da li će se nešto igrati ili ne. Ovo nedelo je suštinska slabost i nemoć, a samo izgleda i čini se silno, i to prema jednom pozorištu. Necivilizacijski čin, antikulturni i antipozorišni - ogorčen je Nenad Jezdić. - Ne dozvoliti Srbima, ili bilo kome, da prisustvuje izvođenju svog kulturnog, duhovnog i slavnog nasleđa kroz predstavu "Knjiga o Milutinu" jeste odraz straha i panike. Sreća, pa je ova monodrama, na moju veliku radost i ponos, antiratna drama. Radovalo bi me da i ljudi albanske populacije na Kosovu mogu da je poslušaju, budući da se Milutin ne svrstava ni u jednu ideologiju ili politiku, već samo postavlja ljudsku i moralnu dilemu, po pitanju svih naših nerazumevanja i stradanja, kako svog, tako i drugih naroda sa ovih prostora.

Poznati glumac, koji maestralno (u režiji Egona Savina) tumači Popovićevog junaka ističe da je "Knjiga o Milutinu" svakako, nešto najlekovitije što danas svi treba da čujemo:

- Ali, u atmosferi najveće stigmatizacije mog naroda, nekoliko decenija unazad, zabrana i granice za kulturu me nimalo ne iznenađuju. Sve u svemu, izuzetno primitivno!

Upravnik Zvezdara teatra, dramski pisac i akademik Dušan Kovačević, kaže da u ovoj priči, nažalost, nema ništa novo i iznenađujuće.

- Oni su ulazak prvo zabranili političarima, pa patrijarhu, pa sada pozorišnim ljudima. Ostalo je još da zabrane pticama da preleću granicu. Ali, nije problem Kurti koji je patološki opsednut mržnjom. On čovek, nije čovek, on je mržnja koja hoda. Nije on problem. Problem su ovi koji njega podržavaju i pričaju nam o demokratiji i ljudskim pravima. Problem je Zapadna Evropa i problem je Amerika, jer on bez njih ne bi to radio. Dozvoljavaju da radi šta god hoće. A on je usred Evrope napravio koncentracioni logor. I nikome to ne smeta, uopšte...

Na pitanje zašto je kosovskim vlastima zasmetala upravo ova predstava i da li razlog leži i u Milutinovoj šajkači, Kovačević odgovara:

- Da je stavio keče, igrao bi! Pošto te budale koje su zabranile predstavu ne znaju da je ovo, zapravo, antiratna priča. Priča o stradanju čoveka uopšte, ne samo srpskog, već svakog čoveka u ratu. A danas imamo dva rata na koja se mnogi ne obaziru. Tu i tamo pomene se da je ubijeno toliko i toliko, postale su to vesti na nivou vremenske prognoze. Niko se previše ne uznemirava. Od pamtiveka je samo važno ko je jači, taj radi šta hoće. Ljudska prava, sloboda, demokratija su prazne priče...

Reditelj Egon Savin kaže da za ovakav gest kosovskih vlasti, gotovo da nema reči.

- Divljaštvo i primitivizam, nema tu drugih komentara. Zabranjuje se jedna predstava i to antiratna, monodrama koja govori o besmislu svakog neprijateljstva. Ali, ne znaju oni šta je ta predstava. Niti su je videli, niti ih zanima.

Da je ovo samo još jedan od primera etničke represije koju sprovode prištinski organi nad Srbima na KiM, podseća Predrag Radonjić, direktor Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici.

- U prvom naletu zabrane su bile usmerene prema Srbima na KiM i njihovim pravima, pa je počelo da nam se sprečava kretanje, korišćenje naših dokumenata, pravo na ime i postojanje... Do sada je bilo dozvoljeno da bar pozorišta i glumci iz drugih delova Srbije (samo da nisu sa Kosova i Metohije), mogu da se kreću i dolaze, sada vidimo da se sve podiglo za jednu stepenicu više. Nažalost, dok smo bili izloženi harangi prištinskih medija i pojedinaca, kada su nas proglašavali za instrumentalizovano oružje Vlade Republike Srbije u "novoj kolonizaciji Kosova", nismo nailazili na svesrdnu podršku, razumevanje i reakciju pozorišnih kolega u drugim delovima Srbije. Očekivana posledica je sledeći korak: zabrana da kod Srba na KiM gostuju pozorišta i umetnici iz drugih delova Srbije. I pokušaj da ovdašnji život prepun zabrana i raznih uskraćivanja, olakšaju bar postojanjem nekakvih kulturnih događaja. Valjda je sada, konačno, jasno da Srbi žive u getu usred Evrope.

Predstava "Knjiga o Milutinu", nastavlja Radonjić, duboko je pacifistička, ali samo zato što je ispoveda jedan Šumadinac može da se "nacionalistički" protumači:

- Dovoljno je da bude Srbin. Ništa više.