SVETSKO BLAGO U SRPSKOJ RIZNICI: Crtežima najvećih autora istorije umetnosti Narodni muzej obeležio 180 rođendan

Među devedeset i šest dela evropskih umetnika, iz Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Rusije, Italije, Bugarske, Holandije i Belgije, koji su stvarali u okviru umetničkih pravaca od romantizma do klasične avangarde, nalaze se i ona koja su potpisali neki od najvažnijih autora u istoriji umetnosti. Reč je o crtežima Kamija Koroa, Adolfa Mancela, Pjera Bonara, Edgara Dega, Pjera Ogista Renoara, Pola Sezana, Vinsenta van Goga, Pabla Pikasa, El Lisickog, Moholji Nađa, Nikolaja Reriha, Ogista Rodena, Žana Koktoa, Amadea Modiljanija... Postavu čine i dela manje poznatih umetnika, koja se sada prvi put predstavljaju javnosti, a preko kojih može da se prati put umetničke linije, od četvrte decenije 19. veka do pete decenije 20. veka.

Ideja izložbe je da se prikaže kako su dve velike i konstantne teme evropske vizuelne umetnosti - telo i prostor, tumačene u vremenima u kojim se bitno menjao odnos prema čoveku i okolini. I to na mediju crteža, koji obuhvata različite tehnike i formate, od malih, usputnih zabeleški do završenih, autonomnih dela velikog formata. Eksponati ove izložbe, otvorene u petak uveče na atraktivan, multimedijani način (uz govorenje poezije i baletski performans koji je pratio ritam eletronske muzike i "usmeravao" pogled gledalaca, čak i u direktnom, fizičom kontaktu) svedoče o činjenici, da i zahvaljujući delima iz ove zbirke, Narodni muzej Srbije danas ima vodeće mesto među muzejima u ovom delu Evrope.

- Naša zbirka crteža, ali i šire radova na papiru, grafike, mogu slobodno da kažem, najbogatija je muzejska, javna kolekcija evropskih autora na ovim prostorima - naglašava u razgovoru za "Novosti", autor izložbe dr Dragana Kovačić. - Ona broji više od 400 crteža. Manji deo ovih radova je iz 16. do 18. veka, dok ih je najviše iz 19. i prve polovine 20. veka. To je bio jedan od razloga da se taj segment prikaže povodom jubileja. Reč je o izuzetno vrednim umetničkim delima.

Radovi na papiru se, nastavlja sagovornica, sami po sebi ređe izlažu, i u kraćim vremenskim periodima, zbog osetljivosti materijala, pa su se odlučili da pokažu upravo najreprezenativniji deo strane umetnosti koji poseduju, i da se našoj javnosti približi značaj Narodnog muzeja u tom smislu:

- Nas svet priznaje, a Narodni muzej je na izuzetno visokom, profesionalnom, muzeološkom nivou, u tim stručnim, svetskim okvirima, upravo zahvaljujući stranim kolekcijama - tvrdi dr Kovačić. - Mi smo, pre svega, poznati po zbirkama impresionista, pojedinačnih umetnika, pa smo radili, doduše ne često, u dva-tri slučaja, i njihove monografske izložbe.

Narodni muzej, prema njenim rečima, ima 58 dela Ogista Renoara, 29 dela Edgara Dega (sva njegova dela su na papiru, reč je o crtežima i pastelima), a uz to, u poslednjih tridesetak godina, monografski su prikazane i slike Pola Gogena. Pored želje da se prikažu ova, ali i mnoga druga velika imena, bez kojih se ne može ispričati nijedna priča, sagovornica navodi još jedan motiv nastanka ove postavke, a to je da se predstave i drugi umetnici, iz ostalih sredina, ne nužno Francuske, koja je bila metropola i rasadnik modernih stremljenja:

- Povezivanjem tih autora iz drugih zemalja sa najzvučnijim imenima, kroz neku vrstu poređenja, na izložbi je uspostavljen jedan drugi tok, drugi pogled.

Ova istoričarka umetnosti kao primer tih paralela, koje se provlače kroz postavku, navodi dve varijante "Devojke koja pleše" Renoara, kraj kojih stoje skice za balet "Snjeguročka" Reriha:

- To je iznenadni susret dva umetnika koji su na istu temu govorili.

Iako je glavni moto izložbe "Telo i prostori" prožimanje te dve velike teme čitave istorije vizuelne kulture i umetnosti, od vajkada do danas, ta tema se i produbljuje, dodaje sagovornica:

- Tokom 19. veka se taj odnos prema telu i pre svega prema prostoru, suštinski izmenio zahvaljujući promenama u komunikaciji, ali i u celokupnom zapadnom društvu. Umetnici su na ovaj, ili onaj način, neki eksplicitno, neki implicitno, i kroz crtež, i to možda nesvesno, zapravo odgovarali na te promene u svetu oko sebe. Tako su prostori 19. veka, na izložbi predstavljani kroz određene narativne segmente. Njih pratimo od pejzaža, preko pejzaža sa ljudima koji rade, pa ruralnih motiva, zatim, gradskih ambijenata - kafane, sveta zabave, zatim sudnice, egzekucije... Kroz sve one prostore, zapravo koje je zapadno društvo, kojem i mi kulturološki pripadamo, stvorilo.

Tako su na radovima prisutni i motivi rat, kao i toplina i ugodnost, jedna idilična i poetična slika kuće i doma, otkriva autorka postavke:

- Ali, tu je kuća koja je i mesto rada, gde nije sve idilično u međuljudskim odnosima, ona je i mesto gde siromašni nalaze svoje utočište, što se vidi iz crteža Vinsenta van Goga. U određenom trenutku stvorena je jedna vrsta otklona u odnosu na taj društveni prostor, a stvaraoci su prema njemu počeli da se odnose kritički, da ga napuštaju i stvaraju svoje, nove prostore. To je ključna tačka, ključni momenat izložbe, kada se iz jednog, više ili manje realističkog stanja, prelazi u simbolizam, podsvest, u neke druge prostore, koje sada stvaraju sami umetnici. Izložba se završava delima ruskih konstruktivista i Moholji Nađa, njegovim konstruktivističko apstraktnim kompozicijama, koje upravo pokazuju taj simbolički prostor u onom svom krajnjem vidu u periodu moderne.

Atraktivnost ovih radova podstiče i jedno ne manje intrigantno pitanje: na koji način su stigla u našu nacionalnu riznicu. Većina njih, otkriva sagovornica, vodi poreklo iz domaćih privatnih kolekcija:

- Način na koji su dela dospevala do Narodnog muzeja najbolje govori o povezanosti i integrisanosti naših ljudi u evropsko društvo. Kada je reč o francuskim impresionistma i postimpresionistima, nezaobilazna je zbirka Erika Šlomovića. On je imao direktnu vezu sa Evropom, kao i Rastko Petrović i Ljubomir Micić. Oni kao kolekcionari i njihove zbirke najbolje govore o suštini porekla ovih dela. Zbirka Šlomovića je, podseća Kovačićeva, došla 1949, dok je kolekciju Rastka Petrovića njegova sestra Ljubica Luković poklonila 1971. godine:

- Njegova i Micićeva kolekcija se mogu porediti po tome što su nastajale iz direktnog kontakta sa umetnicima, iz prijateljstava. Iz Rastkove zbirke ovde su zastupljeni radovi Žaka Koktoa, Maksa Ernsta, Modiljanija, uglavnom modernisti i nadrealisti. To nije velika, ali je zaista dragocena zbirka. A Micićevu zbirku uglavnom čine dela iz ruske avangarde.

Novitet postavke je i to što umesto legendi, gde se obično navode podaci o delu, umetnicima i tokovima, koji se mogu naći u raznim knjigama iz istorije umetnosti, ovde stoji - poezija.

- Ona je tu da se vratimo nekim vrednostima. Birala sam stihove pesnika koji su stvarali u isto vreme, i one koji se poklapaju sa onim što je predstavljeno na crtežu, ali nikako kao ilustracija - objašnjava sagovornica. - Negde ti stihovi predstavljaju momenat začuđenja, u kome se nalazi dublji, unutrašnji smisao. Smatrala sam da na taj način proširujem prostor čitanja, odnosno oslobađam savremenog posmatrača, koji je prepun informacija i fakata, da se vrati nečem što je stih, jedna od najviših duhovnih formi. To je poezija Getea, Bodlera, Artura Remboa, Malarmea, Marine Cvetajeve, Majakovskog, Rastka Petrovića, a ima stihova i na napolitanskom dijalektu. Bitno mi je bilo i da se uz prevode pesama (potpisani su svi prevodioci), pojave i originalni stihovi, pa je na postavci prisutan i španski, i ruski, francuski, što daje specifičnu zvučnost.

Posmatračima je, tvrdi Kovačićeva, na ovaj način poslala poruku da ne budu pasivni:

- Želja je bila da se oni povuku u nešto, da nešto pročitaju, da se zamisle. Da stvore lični doživljaj. Nisam želela da namećem svoj doživljaj. Bilo je važno da u generalnom toku na postavci stoji priča o promeni percepcije stvarnosti i stvaranju sopstvene stvarnosti kod umetnika, a ostavili smo mogućnost da svaki gledalac za sebe stvori sopstvenu percepciju.

Bez obzira što su globalno muzeji postali ogromna potencijalna roba, gde se sve prodaje i rasprodaje, autorka ove postavke protivnik je tog jeftinog konzumiranja umetničkog dela.

- Mislim da je crtež veoma dobar medij da se to izbegne, jer zahteva da mu se malo više približite. On nije nužno komercijalan, mada su ovde na izložbi veoma zvučna imena, i nudi jednu drugu priču. Zato sam i želela da dam jednu drugu dimenziju izložbi, da se ljudi navedu da zastanu i neko vreme posvete svojim mislima i da ih podstaknemo na mentalnu aktivnost - zaključuje dr Dragana Kovačić.