ŽIVOT ZA FILM, DELO ZA VEČNOST: Pisac i prevodilac Ivan Ivanji preminuo u 96. godini
AKO je život nečijeg pisca zasluživao roman, odnosno film onda je to svakako Ivan Ivanji koji je preminuo pre dva dana u 96. godini. Prošao je zloglasne logore Aušvic i Buhenvald, iz kojih se malo ko vratio živ, ali ga stravični prizori kojima je bio svedok nisu slomili. Do kraja je ostao vedrog duha, tolerantan i bez ijedne ružne reči za nekog drugog.
Foto Privatna arhiva
Rođen u porodici jevrejskih lekara u Zrenjaninu, već u ranoj mladosti suočio se sa porodičnom tragedijom, jer mu je otac ubijen u logoru Topovske šupe krajem 1942, a majka ugušena u kamionu dušegupki na putu prema Jajincima proleća 1942. godine. Njegov rođak, Aleksandra Šomlo je bio zatočen sa porodicom u logoru Jasenovac i ubijen prilikom pokušaja proboja aprila 1945. Za vreme rata Ivanji je pohasđao gimnaziju u Novom Sadu, gde je marta 1944. uhapšen, odveden u sabirni logor za Jevreje u Subotici a zatim deportovan u logor Aušvic i kasnije u koncentracioni logor Buhenvald u kome je ostao do aprila 1945.
Po oslobođenju završio je srednju tehničku školu i dobio posao u jednom kulturno umetničkom društvu. Studirao je arhitekturu i germanistiku, bio je nastavnik, novinar, dramaturg. Bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta i generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Kao odličnog znalca nemačkog jezika, na kome je i napisao mnogbrojna dela, zapazio ga je Koča Popović tadašnji ministar spoljnih poslova i odveo kod Josipa Broza Tita, čiji je postao stalni prevodilac. Uz Tita je bio tokom susreta sa državnicima od 1965, pa do maršalovog poslednjeg putovanja na Kubu 1979. godine. Uporedo je gradio bogatu spisateljsku karijeru i preveo na srpski na desetine knjiga i drama Gintera Grasa, Bertolda Brehta, Gustava Mejrinka, Šandora Peterfija. Istovremeno je na nemački prevodio dela Danila Kiša i Davida Albaharija.
U književnost je ušao romanom "Čoveka nisu ubili" (1954), posle koga su usledile dve knjige bajki, kao i tri istorijska romana: "Konstantin", koji je imao izuzetan međunarodni uspeh i samo u Nemačkoj prodat u 100.000 primeraka, "Julijan" i "Dioklecijan". Ova tri dela se smatraju i najznačajnijim, o čemu je u razgovoru za "Novosti" Ivanji rekao:
- Proučavanje Dioklecijanovog života me navelo na Konstantina, a posle toga bilo je gotovo neminovno da se bavim Julijanom. Da bi se savladala celokupna literatura o njima kratak je jedan život, a ja sam pokušavao još i da atmosfera vremena o kome sam pisao ponekad podseti na ovo u kome danas živimo.
Bio je svojeglav
PIŠČEV sin Ivan Ivanji juče se oglasio na društvenim mrežama:
- Ivan Ivanji je otišao pod svojim uslovima. Blagoslovio je naslovnu stranu za svoju novu knjigu koju objavljuje Laguna pod naslovom "Bilo jednom u Jugoslaviji", imao književno veče u vajmarskom pozorištu, otvorio Muzej prinudnog rada u Vajmaru, dao sijaset intervjua za nemačke medije, večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani "Beli labud", pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel "Elephant" gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju. Bio je obavio posao. Njegovo dvoje dece, četvoro unuka i troje praunuka malo mu zameraju što nije doživeo stotu. Ali, šta da se radi, uvek je bio svojeglav.
Među 26 objavljenih romana su i "Preskakanje senke", "Barbarosin", "Guvernanta", "Balerina i rat", kao i izuzetno zanimljivi kriminalističko politički triler "Staljinova sablja".
- Bolje da se družim sa izmišljenim junacima nego sa stvarnošću - govorio je Ivanji za naš list. - Slučajno sam bilingvalan, pišem i na nemačkom i na srpskom. Na kom ću jeziku pisati, zavisi od teme. Svoje knjige ne prevodim, već ih ponovo pišem. "Čovek iz pepela" na srpskom ima jedno poglavlje više, a nemačko izdanje romana "Guvernanta" se prilično razlikuje od srpskog.
Poslednjih godina živeo je u Beogradu i Beču. Datum i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.