NE UMEM DA ODBIJEM ULOGU, NAJGORA SAM "RADODAJKA": Intervju - Bane Vidaković, glumac (VIDEO)
NEMOJTE da me pitate za godine, uvek sam imao problem sa facama, imenima, brojevima telefona. Sad postoje ovi mobilni, pa mi je ceo mozak tu. Kad izađem iz kuće i zaboravim telefon, kao da sam mozak zaboravio. Počnem da se tresem, kao da će Spilberg da me zove, lično! Trčim nazad kući, a onda se setim da smo nekada živeli i bez toga.
Ovako, neposredno i šarmantno, počinje razgovor za naš list Bane Vidaković, prvak Drame Narodnog pozorišta. Godine i ne pominjemo, ali večiti mladić naše scene stiže (tačan "u minut") već pomalo rezigniran što se u nekim medijima i portalima pominju njegove godine, uskoro "zrele" za penziju. Šta za glumca znači penzija? - pita se naglas. I u pravu je. Pogotovo ne za njega koji, kao malo ko od njegovih kolega, još od 1982. godine i prve veće uloge u filmu "Savamala" nije imao predaha u karijeri. Više od četiri decenije gotovo da nije bilo značajnijeg filma ili serije, u kome Bane nije imao ulogu: šmekera, gradskog mangupa, prestupnika, muvare, profitera, "kontroverznog biznismena". U pozorištu se trudio da održi veliki repertoar, igrajući Molijera, Nušića, Kalderona, Dostojevskog... Tako spontano nastavljamo razgovor s neplaniranim pitanjem da li je nekad zaboravljao i tekst ili igrao "na suflera". Iskreno, bez zadrške, odgovara:
- Ne, nikada. Ja sam fah idiot, pamtim sve što je u vezi sa poslom. Pamtim replike iz predstava od pre dvadeset godina. Ali, zato ove glupave nove serije sa laganim tekstovima zaboravim čim izađem iz studija. Takav im je i kvalitet.
A povod za intervju je jedan njegov novi angažman. Tokom leta premijerno će biti izvedena predstava "Jelena Anžujska" u režiji Tanje Mandić Rigonat na budvanskom festivalu "Ćirilica".
- Tanja Mandić, kao i uvek, radi neke zanimljive teme, a zanimljiv je i reditelj. Jelena Kajgo je napisala dramu. Za naše prilike nije uobičajeno da žena bude glavni junak i da se oko nje sve dešava, utoliko je takva predstava drugačija i dragocenija. Inače, volim da radim sa Tanjom jer je pravi posvećenik. Ona bi i spavala u pozorištu, to je takva priroda i neverovatan radnik. Ima duple probe, ja se najviše nje plašim. Ipak, zato su nam i rezultati dobri. "Ivanov" je izašao pre nekoliko godina i danas je kasa-štih. Za ulogu Lebedeva u ovoj predstavi sam, između ostalog, dobio i Nagradu grada Beograda. U početku nisam hteo da je prihvatim, jer sam mislio da sam još uvek suviše mlad i lep da bih igrao takve likove. Insistirala je, i zaista smo napravili genijalnu podelu. Neću da otkrivam šta igram u "Jeleni Anžujskoj", osim da će biti drugačija od dosadašnjih uloga.
Na konstataciju da je u jednom periodu, ipak, više bio posvećen filmu i televiziji, što je uslovilo pauzu u teatru u koji se vratio s "Belom kafom" Ace Popovića, popularni glumac kaže:
- S Milanom Neškovićem kao mladim rediteljem, pre toga, radio sam predstavu "Kod večite slavine" koja je bila propast. Taj tekst niko nikad nije postavio uspešno, a on se zakačio za njega. I na kraju smo slavno propali... Međutim, imali smo i tada dobar vajb i rad. Insistirao je da igram u "Beloj kafi", na malo drugačiji način lik matorog beogradskog industrijalca koji prvo nagrabusi za vreme nemačke okupacije, posle od komunista, na kraju i od svoje porodice. Naizgled nije bila baš za mene ta tragička uloga, ali smo je uradili tako "pokriveno" da je ispala tragikomična. Čitav komad je stalno na ivici žileta, čas je smešno, čas tužno... Eto, ne tako davno imao sam i premijeru "Urnebesne tragedije" Duška Kovačevića, u režiji Jagoša Markovića. I tu je sličan rolerkoster, sa tragičnim i jako smešnim obrtima. To je život. Takvi komadi imaju uspeha jer, zapravo, ni život nije jedan žanr.
Magija pozorišta je vrlo jednostavna, objašnjava Vidaković, kad gledalac dođe u teatar želi da vidi ono što nije i kaže sebi "nisam ja pokvaren i srebroljubiv nego onaj tamo na sceni". Lakše im je da svoje osobine prebace na junake, da ih prepoznaju i kažu "vidi, strašno", a da o sebi ne razmišljaju.
Kada je već reč o srebroljupcima, popularni glumac često je igrao u Molijerovim komadima, pa se čini (uz Nušića), da ova dva komediografa dominiraju u njegovoj pozorišnoj biografiji:
- Kod mene nema dominantnih, mada jesu najčešće igrani zato što bar svake tri sezone morate ih imati na repertoaru, kao i Steriju. Uostalom, Narodno pozorište ne treba da se takmiči na tržištu sa drugima. Mi smo edukativna ustanova, nacionalni teatar. I ne treba da se trkamo ko će više para da uzme, pa da pravimo bulevarske predstave. Inače, nemam ništa protiv njih, naprotiv, volim da igram u mjuziklima - od "Trinidada" pa nadalje, stalno sam se trudio da spojim muziku i dramu. Moja je karijera izmešana, sa mnogo pisaca.
Prisećamo se kako je Bane na početku karijere, "mlad i lep", često igrao zavodnike, a potom ušao u fazu junaka sumnjive prošlosti i sadašnjosti:
- Najgore mi je kad me sretnu neke starije žene i kažu "jao,što sam ja bila zaljubljena u tebe". Odgovaram "pa sad mi to kažeš, gde si bila ranije"! Mnogo sam ja dugo u ovom poslu, četrdesetak godina. Kristijan u "Siranu de Beržeraku" bio je jedna od mojih prvih većih uloga u Narodnom. Miki Manojlović je, naravno, igrao nosatog Sirana, a ja sam bio mlad, lep i glup Kristijan. Dosta takvih zadataka pretilo je da ostanem "lepuškast", ali srećom vrlo brzo sam bio prinuđen da igram starije tipove, negativce. Dugo su me držali za komičara i to je jedna nepravda. Ja jesam dobar komičar, ali mogu da odigram i sasvim drugačije uloge kao u "Ivanovu". Ljude je iznenadila i "Bela kafa". Kao, Bane eksplodirao...
Već sa serijom "Sivi dom" i njegovim nezaboravnim likom Robije naišao je talas drugačijih uloga, marginalaca, koji su za dobrog glumca ispirativniji i slojevitiji od dobrih momaka. O tim danima naš sagovornik kaže:
- Najviše se snimalo kad je zemlja bila u zrelom (pred raspad) stanju. Bilo je "đubreta", ali i veoma dobrih stvari. U to doba igrao sam raznorazne gluposti, naročito na filmu. Serije su uglavnom bile kvalitetne. Kad realno pogledam, RTS je nekad bio ozbiljna kuća. Ne samo u vreme "Sivog doma", nego i nekih drugih, ozbiljnih serija. Kad kažem ljudima da je "Sivi dom" snimljen u okviru školskog programa, niko mi je veruje. Nije bio urađen u okviru igranog, serijskog, već redakcije školskog programa RTS! Ali, Donka Špiček je bila neverovatna žena koja je izborila takvu skupu i veliku seriju... Sada RTS daje prostor privatnim kompanijama da naprave neke kobajagi gledljive serije koje, po mom mišljenju, ne zaslužuju uopšte da bude prikazane na javnom servisu. RTS, ogromna kuća koja ima sve što joj je potrebno, nema svoju produkciju ili je veoma mala i bedna. A u bivšoj Jugi je bila nedostižna po obimu i kvalitetu. Malu pauzu sam imao 90-ih na filmu i u serijama, zato što su bile godine rata i izolacije. I ne znam koliko imam uloga. Sedamdesetak filmova, možda i više. Pet-šest ozbiljnih serija. Imao sam i sreće da mi je karijera trajala dok su još radili Čkalja, Paja Vuisić, Zoran Radmilović i svi oni veliki, bez kojih smo, nažalost, ostali.
Zadovoljan je Vidaković jer je njegov posao blagorodan, budući da radi nešto što je kreativno i zanimljivo, a još ga to plaćaju:
- Glumci ponekad imaju otpor da igraju nešto potpuno suprotno od onog što su oni. Lepe žene neće da igraju ružne, i obrnuto. Jer, ružne smatraju da nije lepo da od nje traže da igra manekenku. Što da ne, probaj! Ako sa otporom radite posao onda je mnogo teže, pa je teže i postaviti ulogu da vam publika poveruje. U "Kursadžijama" sam igrao Janeza Dršku, tako da i kad bih uzeo telefonski imenik da čitam, publika bi vrištala od smeha. Poverovali su mi. Koliko god da je to nizak nivo teksta i humora, postao sam narodni glumac kroz tu blesavu seriju. Bio sam ozbiljan dramski umetnik, zapanjen da kad izađem na scenu ne mogu pet minuta da počnem predstavu jer se iz publike čuje huk "Janez, Janez". Kao na stadionu. Nisam ni znao koliko je televizija jak fenomen. Mi smo deset godina pričali viceve, ništa drugo. Ali, su nas obožavali! Dođemo u neko malo mesto kod Požarevca, ljudi priđu da nas pipnu, kao da smo upravo sleteli sa Marsa.
Doduše, Vidaković ne negira da su mu zamerali što kao prvak Narodnog pozorišta igra u "Kursadžijama". Kaže, radio je svoj posao, a to što drugima nije neki bogzna kakav nivo, nije bio ni njemu. Ali je zahvaljujući tome preživeo devedesete godine... Kada je o teatru reč, slučaj je hteo da igra u poslednje dve predstave Jagoša Markovića, "Urnebesnoj tragediji" i "Ćelavoj pevačici":
- Žao mi je što nisam više radio s Jagošem. Našli smo se na početku moje i njegove karijere kada je režirao Molijerove "Učene žene" u Narodnom, u kojima su bile Olivera Marković, Ceca Bojković i mlada Olga Odanović. Igrao sam nekog pesnika. Radili smo nešto malo u međuvremenu, i evo, na kraju ove dve predstave. Još ne mogu da prežalim njegov odlazak. Poslednji put smo se videli 5. jula u Tivtu, rastali se s puno planova, a onda se on - nije probudio. Sve je uradio brzo. I otišao negde dalje... I inače, volim da sarađujem sa posvećenicima zato što je sve toliko obezvređeno, pa su takvi ljudi i pozorište jedino naše utočište. Plate jesu male, ali imate privilegiju da se ne bavite svakodnevnim glupostima već čistom umetnošću. Ako imate snage. Ako je nemate, odrađujete... Moram da kažem da ne razumem glumce koji ulaze u politiku. To je grehota, rasipanje energije na potpuno bezvezne stvari. Bog ti je dao priliku da se baviš nečim uzvišenim, a ti se spuštaš među one prasiće. Ne shvatam i žao mi je, mada nemam ništa protiv.
Iako je nekada imao i po petnaest naslova, trenutno igra u četiri-pet. Raduje se "Jeleni Anžujskoj", planira i dve predstave na leto u Tivtu:
- U svakom slučaju, zagovornik sam da čovek radi dok god može. Ne umem da odbijam, "radodajka" sam ona najgora. Stalno vičem "ajde, dobro, može". Samo je pokojni Peca Ejdus bio gori od mene... Lagao bih kad bih rekao da sam za nešto ostao uskraćen. Igrao sam i Šekspira, mada sam hteo još više. U Narodno sam i došao da bih igrao klasiku. Bio sam klinac, tek završio akademiju, kada me je Sonja Savić napala rečima "šta ćeš u okoštalom Narodnom, hajde da igramo po podrumima"! Znate da je ona igrala u Pivari, alternativu. Ja sam želeo klasiku, jer sam smatrao da je abeceda glume. Tako je i bilo u početku. Klasika se mnogo više igrala, bilo je za nju i više para. Produkcije veće, jače, finansijski pokrivene. Posle je klasike bilo sve manje, najmanje u poslednje vreme. Ali, zadovoljan sam karijerom. Ne mogu da kažem da sam ostao željan nečega. I da jesam, nisam više u godinama da bih ponovo igrao Kristijana. Tako da, eto, nemam neispunjenih želja.
U Mičamovom stilu
NAIGRAO sam se tih kontroverznih biznismena i sličnih tipova, najviše zbog novca i što u mladosti ništa nisam odbijao. Možda je trebalo, ali što kaže moj omiljeni glumac Robert Mičam, kad ga pitaju za neki film iz 1971: "Koja godina? Ja se ne sećam ničega od šezdeset pete". Ni ja se više ne sećam svega što sam igrao. Ne znam zašto, ali sam prihvatao sve...