SRPSKA KINEMATOGRAFIJA JE ŽIVA I ŽILAVA Intervju - Ivan Karl, v.d. direktora Filmskog centra Srbije

Ovim rečima Ivan Karl, našoj javnosti dugo znan ne samo kao filmski znalac, urednik, kritičar, selektor, već i kao aktivan delatnik u raznim sferama kulturnog života, danas v.d. direktora Filmskog centra Srbije, za "Novosti" rezimira svoj rad na poziciji čelnika ove važne institucije.

- Moj prvi zadatak uz aktivno učešće upravnog odbora i razumevanje resornog ministarstva bilo je institucionalno i sistemsko sređivanje kuće. Sada zajedno krećemo aktivnije da se bavimo za filmski esnaf najvažnijom, mada ne jedinom, aktivnošću Filmskog centra, a to je dodatno poboljšavanje konkursa za sufinansiranje kinematografije i nešto što predsednik upravnog odbora Miroslav Lekić i ja definišemo kao rekonsolidacija srpskog filma.

Kako ste, pred sobom i UO, opisali i postavili svoje nakane i prioritete, stupajući na poziciju? Da li su se vaše namere usaglasile sa njihovim?

- Upravni odbor i ja imamo podudarne stavove po svim strateškim pitanjima ali i tekućim aktivnostima FCS i na svim sednicama, a držimo ih relativno često, sve zajednički analiziramo i timski rešavamo. Do sada nije bilo razmimoilaženja ni po jednoj jedinoj stavci i to je jako važno za ovako specifičnu ustanovu kulture od nacionalnog značaja koja treba da bude jedinstvena iznutra i kompaktna ka spolja.

Šta vam je najvažniji zadatak u tekućoj godini?

- Imamo ih nekoliko. Najpre dodatno sređivanje svih postojećih konkursa po principu, za manje filmova - više para, kako bi novac koji izdvaja država bio značajniji početni, a možda i presudni kapital na putu realizacije filma. Srbija mnogo ulaže u kinematografiju i pojedinačno je najveći filmski producent i kontributor. Bez pomoći države nema skoro nijednog filma koji nosi predznak domaći. Planiramo i da se aktivno uključimo u digitalizaciju i sređivanje našeg filmskog fonda do početka 21. veka. Tu odranije Kinoteka kao pionir procesa daje izuzetan doprinos, isto radi RTS kroz svoj dramski fond, a i Telekom Srbija remasterizacijom kataloga nekadašnjeg Avala filma pruža pozitivan i nadam se podsticajni primer ostalim kompanijama ili emiterima koji su u posedu prava na filmove nekadašnjih državnih filmskih preduzeća, da osveže te kopije i prilagode ih tehničkom standardu emitovanja koji važi svuda u svetu i kod nas. Očekuje nas ubrzo, nadam se i odluka o osnivanju nacionalnog filmskog festivala i najvažniji zadatak - usvajanje održivog modela za filmove u zastoju.

Šta pod tim podrazumevate?

- Filmovi u zastoju su domaći igrani i dokumentrani projekti u nastajanju koji nekoliko godina unazad ne uspevaju da zaokruže finansijsku konstrukciju i uđu u snimanje. Razlozi su razni i tu nema upiranja prstom jer bilo je mnogo izazova u proteklom periodu, od pandemije kovida koja je na skoro dve godine zaustavila sve, pa rasta cena i honorara usled dolaska stranih produkcija, i pozitivnog trenda televizijskih serija koje su sve više prvi izbor većine profesionalaca jer su komfornije i isplativije. Dakle imamo nekoliko desetina nezapočetih filmova i krajnji je čas da se to dovede u red. Zakonski rok za realizaciju je pet godina i to vreme za mnoge ističe, a čitav jedan korpus domaćih filmova stoji na papiru.

Srpsku kinematografiju, u ovom trenutku ili poslednjih godina, opisali biste i ocenili kao plodnu, inovativnu, ili možda kao bezidejnu, siromašnu..?

- Ako je posmatramo trenutno i samo kroz ove filmske projekte u zastoju, onda liči na arhitektonski dobro zamišljenu kuću na dva sprata gde je prizemlje sređeno i konstrukcija stavljena pod krov, ali jedan od ona dva sprata je i dalje sa crvenom ciglom, bez fasade. Na grupi ljudi koja se sada brine o FCS je zadatak da uz saradnju nama resornog Ministarstva kulture i Vlade Republike Srbije, tu lepu kuću uredimo do kraja. Sa kreativne strane, naša kinematografija je živa i žilava, ume da iznenadi, ali ume i da izneveri sebe i svoja ponekad neralna očekivanja.

Da li su veliki festivali nedostižni ili dostižni za naše autore?

- Zavisi šta podrazumevate pod velike festivale. Mislite li na glavne takmičarske programe Kana, Venecije i Berlina, onda treba biti realan jer su oni sve više kao nedavno najavljena super liga bogatih klubova. Šansa naravno uvek postoji i nikada niko od toga neće odustati, ali se pozivnica pod te reflektore i crvene tepihe ne podrazumeva završetkom nekog filma. Srećom, ima još velikih festivala A kategorije poput Karlovih Vari, Moskve, San Sebastijana, Lokarna i Toronta. Tu imamo više šansi, recentne uspehe i verujem da će se niz nastupa na tim smotrama nastaviti. U Beogradu smo pre nekoliko nedelja ugostili njihove selektore i skaute i prikazali im celokupnu novu srpsku produkciju. Kući su se vratili zadovoljni, a Filmskii Centar Srbije će naastaviti da dva puta godišnje dovodi predstavnike svih značajnih filmskih smotri i pruža im uvid u našu novu produkciju.

Da li ćemo biti prisutni u Kanu ove godine?

- Hoćemo kao i ranijih, na nešto većem prostoru jer je jedna od zemalja u međuvremenu odustala. Imaćemo niz sastanaka i prezentacija, a za sve koji dođu na paviljon, pored posebno pripremljenog kataloga o srpskoj kinematografiji u 2024. godini, u saradnji sa Kancelarijom za Kosovu i Metohiju, imaćemo na raspolaganju višejezična štampana izdanja o kulturnoj baštini u našoj južnoj pokrajni.

Šta očekujete od nove Vlade Republike Srbije, došlo je do promene na čelu ministarstva kulture?

- Očekujem odličnu saradnju, kakvu smo imali i sa Gospođom Majom Gojković i njenim timom. Gospodina Nikolu Selakovića dobro poznajem, reč je o veoma sposobnom čoveku, koji široko gleda i dubinski poznaje našu kulturu, istoriju i tradiciju.