POZORIŠNA KRITIKA: Jednorog bez roga - Tenesi Vilijams "Staklena menažerija", Madlenijanum

Ne bi se moglo reći da ta slika nije univerzalna i da ima geografsku odrednicu, ali san o obaveznom uspehu, dobroj udaji, spoljašnjem sjaju svetlucavih iluzija je tipično američki. Ivana Vujić je, u novom, sopstvenom prevodu, "Staklenu menažeriju" režirala, za malu scenu Opere i teatra Madlenijanum, skrupulozno, školski i tačno. Mnogo puta igranu dramu o Lori, fragilnoj devojci sa fizičkom manom i njenoj jedinoj radosti, zbirci staklenih figurica, koje njena ambiciozna majka zove "staklena menažerija", rediteljka je zasnovala u potpunosti na (dobroj) glumačkoj interpretaciji, bez suvišnih detalja scenografije i rekvizite. Video, koga je, uistinu, bilo za nijansu više nego što je potrebno, podržavao je ideju o holivudskoj iluziji industrije snova, u kojoj siromašan svet uživa, u mraku bioskopske sale, u tuđoj sreći i blagostanju.

Tamara Aleksić je Loru vrlo uspešno prikazala kao osetljivu devojku sa bogatim unutrašnjim svetom, na ivici neurotičnog straha od spoljnog sveta, koji doživljava kao neprijateljski. Tiho, jednostavno, jedino moguće, a da bude prirodno, Tamara Aleksić je Loru provela kroz niz osećanja, svih odreda pogubnih za nju. Pobegla sa prijavljivanja u poslovnu školu, sluša romantične stare ploče odbeglog oca-vagabunda, neuspešno se sreće sa simpatijom iz škole, koju joj brat dovodi na večeru, da bi ih spojio... Džim (Nikola Rakočević), uprkos simpatiji za nju i uveravanju da niko njenu manu nije video kao ona sama, priznaje da ima verenicu... Muzika u obližnjoj dvorani za ples svira, oni zaplešu, dragoceni stakleni jednorog ostaje bez roga, a Lora se vraća u svoju letargiju... Njenog brata, Toma (sam Tenesi Vilijams, po sopstvenom priznanju), simpatično i karakteristično igra Ognjen Malušić, na tankoj liniji odanosti porodici i histerične želje da napusti porodicu i stupidno zaposlenje i da živi svoj život.

U ulozi majke, Amande Vingfild, briljira Borjanka Ljumović, naročito u izvrsnoj transformaciji od zapuštene mučenice u atraktivnu, živahnu ženu, koja želi da dobro uda kćer. Neobičan izgled pozorišne scene (scenografija rediteljke) ne govori ništa ni o atmosferi, ni o karakterima, a scena svečanog ručka se odvija iza prozirne zavese, što ovaj komad tipične američke građanske dramaturgije odvodi u fantasmagoriju i simboliku, uprkos jasnoći pogrešnog Amandinog i Tomovog izbora "žrtve", vremena i mesta događanja radnje. Terasa, na kojoj Tom i Džim puše, hiperrealistička i spretno postavljena, kuhinjski "šuber", gde Amanda seče kupus, sirotinjsku hranu, njihova zapuštena, kičasta odeća (kostim Dušica Knežević) u potpunoj su suprotnosti sa songom "Dajte sunca" iz "Kose", koju akteri pevaju pri svom poklonu publici. Nije teško naslutiti da se ova emotivna, nezaboravna pesma odnosi na rat, u koji svojom voljom, odlazi pesnik Tom. No, nimalo pripremljen, ovaj kraj čini lošu uslugu filigranskom sentimentu, koji je glavni kvalitet "Staklene menažerije" Tenesi Vilijamsa. Protest nije bilo neophodno pokazati tako jasno i grubo, dovoljno se iskazao i kroz radnju predstave same.