EKSPLOZIJE NEĆE DOVESTI STVARI U RED: Aleksandar Popovski, reditelj za "Novosti"

Često mi se pojavi pred očima poster koji drže Joko Ono i Džon Lenon na kome piše - WAR is over (RAT je gotov). Kako stoje stvari u svetu, čini mi se da na našem posteru piše PEACE is over (MIR je gotov) - reči su reditelja Aleksandra Popovskog, koji večeras (21. aprila ) dolazi sa Tolstojevim kapitalnim delom i Gradskim pozorištem iz Istanbula na gostovanje u JDP i Beograd.

Sa istim teatrom poznati makedonski reditelj (inače, direktor Drame SNG u Mariboru) sarađuje još od 2010. godine. Na istoj sceni postavio je "Opasne veze" (za koje je dobio i tamošnju najveću pozorišnu nagradu), "Tri sestre" i "Šmurc".

- Sama ideja da se danas postavlja "Rat i mir", pogotovo u Istanbulu, dosta je hrabra. Direktorka turskog teatra predložila je naslov jer želi da razvija mladu publiku koja treba da upozna klasična dela. Rekao sam joj da bih voleo da napravim audiciju, veoma me zanimalo šta imaju o tome da kažu mladi ljudi sa svojih šesnaest, sedamnaest, osamnaest godina. Na audiciju je došlo gotovo četiri stotine kandidata, od kojih smo odabrali desetoro.

o Da li su imali predznanja o samom delu i Tolstojevom opusu?

- Kao i svuda, znali su opšta mesta. Tek kad sam napravio ekipu, dao sam im zadatak da tokom leta pročitaju ceo roman. Komunikacija s ansamblom i samim materijalom učinila je predstavu posebnom. Uvek je rasprodata, za ovih pola godine bilo je već pedesetak izvođenja.

o Šta vam je ovim kapitalnim delom bilo važno da "kažete"?

- Roman je veliki i kompleksan, a jezgro predstave je porodica koja je, zapravo, preslikano društvo. Hvala Bogu, kod Tolstoja ima svega mnogo, a ja sam zadržao dve linije: prva je taj aspekt rata, druga povratak Bolkonskog iz rata i trenutak kada Nataši kaže da samo kroz ljubav pamti stvari, da sve drugo nije vredelo. U početku, piščevi junaci odlaze u rat sa entuzijazmom, kao da je on odgovor na sva pitanja. I danas se čini da je svuda rat rešenje, način da se brzo završi cela stvar. Kao da ćemo s jednom velikom eksplozijom uspeti da odagnamo sve probleme i onda će stvari biti dovedene u red... Vraćamo se klasicima, jer oni na jedan drugi nivo podižu komunikaciju. Zasićeni smo svakodnevnim informacijama i ta banalnost ubija. Nedostaje nam vertikala: moral, prosvetljenje, ideali. To su sve suštinske stvari bez kojih nema smisla. A Tolstoj toliko bogatog nudi, u razmišljanjima i katarzi... Danas se ubrzava vreme, ubrzavaju se i mladi ljudi. Već u tridesetim kažu "prošlo je, gotovo je, nismo uspeli". Za moju generaciju nikad nije važilo "hajde, brže, brže završi fakultet, napravi ovo i ono"... Činilo nam se da je vreme neograničeno, sada svi teže da što pre dođu do nekog rezultata. Zato je mladim ljudima dragoceno da shvate kako se brzo ostari.

o Imate li utisak da u Turskoj i dalje umeju da uživaju u svojoj orijentalnoj usporenosti, običajima i sopstvenom doživljaju stvarnosti?

- Ja se divim Istanbulu, jedan je od magičnijih gradova u kojima sam bio. Kad sedite na Bosforu i gledate brodove, preko puta Aja Sofiju i Plavu džamiju, ljude koji tokom dana putuju iz Evrope u Aziju i iz Azije u Evropu - shvatate kakvo je to mesto. Takve distance svakodnevno prelaze, a ja kad u Mariboru krenem na posao, ne treba mi auto. Sednem na bicikl ili hodam - četiri minuta. Da bih u Istanbulu stigao na probu, potrebno mi je između dva i tri sata. Sama distanca stvara drugačiji odnos prema stvarima. Život se odvija na ulici i to mi je najlepše u Turskoj. Obožavam njihovu reč "javaš", što znači "polako, polako". Eto, kod nas turcizam "javašluk" znači nešto sasvim drugo, jer smo kao i za mnoge druge reči promenili kontekst.

o Pominjete Joko Ono i Džona Lenona, hipi generaciju koja je još verovala da je mir moguć. Je li to bila samo velika utopija?

- Uvek postoje dve snage, jedna koja nas gura u mrak i ona svetlija. Kad čitate Eshilovog "Okovanog Prometeja" ljudi se ne nazivaju ljudima već smrtnicima, stvorenim za borbu protiv Titana. I kad odrade svoj posao, ne zna se šta s njima jer su smrtnici napravljeni za - rat. Prometej je došao na ideju da im da dve stvari, znanje (odnosno vatru) i nadu. Naša smrtna priroda teži ratu, kad smo kreativniji postajemo bliži bogovima. Mir nije utopija, nije nemoguć, samo u ovom trenutku znanje nije popularno.

o Zašto smo kao "smrtnici" obezvredili ono najvrednije i uskratili mogućnost da širom otvorenih očiju idemo kroz to malo života?

- Ovo je jedan proces koji, očigledno, moramo da prođemo. Sve je počelo da se "podrazumeva". Institucije su izgubile primarnu suštinu i postale leglo žabokrečine umesto da budu zaštitnice dobrih ideja, kao što su fakulteti, bolnice, instituti, pravni sistem. U fazi smo destrukcije. Tek kad ih porušimo do kraja, doći će potreba da se stvori nova kreativnost. Sve se dešava i ponavlja u ciklusima.

o Mislite li da je nužno dohvatiti dno da bi počeo uzlet ka površini i svetlosti?

- Da. Živimo u vremenu u kome kao da nikoga nije briga što će neki priučeni doktor s kupljenom diplomom operisati čoveka. Dok sve ne postane toliko drastično, cela stvar se neće okrenuti na drugu stranu. Nedostaje nam potreba za kvalitetom, moralom, lepotom... Kod Dušana Jovanovića u "Oslobođenju Skoplja" ima jedna scena u kojoj dečak krade novac. Stric misli da ga treba pustiti. Neka krade, rat je. Da, odgovara tetka, ali sutra će biti mir i kakav će od njega postati čovek?

o Imate li u planu neku novu predstavu u Beogradu?

- Krajem maja počinjem da radim U Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Opet je reč o klasici i autoru koji je pisao pod pseudonimom - Čehonte. Za sada, da kažem samo toliko.

o Jeste li zadovoljni dometima Drame mariborskog pozorišta na čijem ste čelu?

- Dobio sam poverenje za drugi mandat i zaista uživam u ovom angažmanu. Mislim da je veoma kreativno mesto za rad, što je najvažnije ne ugrožava moju rediteljsku vokaciju. To je bio i moj jedini uslov da ostanem na ovom mestu.