SULUDIM DIJALOZIMA "ISPRAVLJALE DRINU": Književnica Radmila Gikić Petrović o druženjima i razgovorima sa poznatim i zaboravljenim pesnicima

U njoj je sabrala razgovore sa više od trideset pesnika, objavljenih u književnim časopisima. Tu su Miroslav Antić, Vesna Parun, Mirjana Stefanović, Radmila Lazić, Vujica Rešin Tucić, Ileana Ursu, Milan Nenadić...

- Sve njih imala sam prilike da upoznam, a potom da se godinama i godinama družimo, ma u kom gradu da su živeli u tadašnjoj Jugoslaviji - kaže Radmila Gikić Petrović. - Zanimljiva mi je bila Vesna Parun, napravile smo suludi razgovor, posle onog čuvenog Kongresa pisaca, gde je bila žestoka i o čemu se dugo pričalo. Posle nekoliko godina htele smo da "ispravimo krivu Drinu", da napravimo "dobar i razuman" intervju, i objavile smo ga. Ni to nije bilo najbolje. Onda mi je poslala "teku" pesama, još je čuvam. Pa me pozivala da dođem kod nje, kad je bolovala, vodile smo duge telefonske razgovore. Nažalost, nisam stigla na vreme.

Neki od njenih sagovornika u međuvremenu su zaboravljeni, pa se sada ponovo vraćaju u žižu, kao Vujica Rešin Tucić, neki su sve vreme voljeni, a neke danas najšira publika gotovo da ne zna.

- Vujica je bio na crnoj listi, a radio je u redakciji "Polja" i svakodnevno dolazio na posao i mi smo ćaskali, čitali novine i časopise. Godinama smo "pravili" intervju, stalno menjali, nikad ga nismo ni završili. Kasnije smo nastavili, papiri su ostali kod njega i sva sreća što ih je njegov sin pronašao, a Alen Bešić objavio.

Razgovor sa Miroslavom Antićem publikovan je, kaže naša sagovornica, kao da ćaskaju dva novinara.

- Tada sam bila najmlađi poslanik, kao srednjoškolka, i u klubu "Dnevnika" nešto smo čavrljali - kako od mene neće biti nikakve vajde, ništa ne mogu pomoći kulturi. I još mnogo naivnosti, i da neću da primam nikakve pare. A onda je sve to osvanulo u novinama. Dadoh sva primanja za izgradnju Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici. Za decu bez roditelja. Ko to sada pamti?

Sa Vesnom Krmpotić je imala zanimljive i sjajne zajedničke trenutke, provedene u Indiji, gde je Radmila bila dve godine.

- Došla je u "zvaničnu posetu". Volela sam, na sasvim drugi način od nje, ali zajedno sa njom, posete hramovima, muziku, šarenilo, priče, susrete sa piscima, vajarima. Ona je otišla na svoju stranu, ja sam ostala u Delhiju, a kada se vratila u Beograd, počeli su napadi, neka čudna protestna pisma "da nije sve bilo po protokolu". Branila sam je kako sam znala i umela. Napravile smo nekoliko intervjua i uvek su nas napadali, naročito u "Oku".

Družila se i sa poznatim književnim parom Ileanom Ursu i Milanom Nenadićem, koji su stradali 2021. u svojoj kući, u Petrovaradinu, od gasa.

- Ileana i ja tog dana trebalo je da se vidimo, čim sin preuzme ručak. Da mi donese da pročitam najnoviji prevod i... toliko. Javila mi je kćer Marija iz Bukurešta, a kasnije je došao sin Filip. Ileana i ja smo radile zajedno u Tribini mladih, uređivala je kulturu u "Tribuni tineretuli", prevodila je pesnike. A Nenadić je bio, baš, baš, baš britkog jezika, znao je tačno da proceni vrednost poezije. Poslednji susret bio je, otprilike, ovakav: Milan je dobio nagradu, bilo je jako toplo i mi smo sedeli i jeli sladoled. Prilazi jedan pesnik, sa crnim šeširom i kaže Milanu da je hteo da mu čestita nagradu, zvao ga je nekoliko puta. "Da si me zvao, imao bih propuštene pozive, ne laži". Poznavali smo se dok je Nenadić živeo još u Sarajevu, znala sam Ileanu i iz Torka, u Zrenjaninu sam im kumovala... Žao mi je što nije dobila nagradu "Milica Stojadinović Srpkinja" te godine, zato što je ona prevela svoju knjigu, a po propozicijama trebalo je da bude napisana na srpskom.

Najteža druženja bila su joj sa sarajevskom pesnikinjom Darom Sekulić.

- Bila mi je gost u Delhiju i kada je došao direktor Tanjuga Pera Ivačić, tražio je u ambasadi da nas poseti (nisu baš bili oduševljeni). I došao je, službenim autom, sa sve zastavicom. Odlučile smo da napravimo književno veče usred ambasade. Sve je prošlo korektno, a onda joj je prišla ambasadorka, oduševljena: "Oh, oduvek sam želela da vas upoznam, draga moja Isidora Sekulić". Zahvalile smo se i vratile se u naš stančić. Napisala je tada dve-tri pesme i, da ne budem neskromna, posvetila meni, a kad je više nije bilo, Stevan Tontić je napisao da su to dve najbolje pesme.

Mnogih njenih sagovornika više nema, a Stevan Tontić jedan je od njih.

- A tek smo poslednjih nekoliko godina počeli da se družimo, skoro svakodnevno, putovali smo od Čačka, do Vrbasa, po salašima, ćaskali, proslavili njegov poslednji rođendan. Bio je blag i drag čovek. I Floriku Štefan smo zaboravili, a nekada je bila važna, prisutna i često angažovana pesnikinja. To je moje najduže "književno prijateljstvo", upoznale smo se jednog 8. marta, kada me je škola "delegirala" da posetim "našu najpoznatiju vojvođansku pesnikinju". I Saša (Aleksandar Forišković) i ona su pušili, sedeli smo u izmaglici, a nije bilo nijednog metra gde nisu bile knjige. Nedavno sam pročitala (sređujući svoje papire) jako zanimljiv tekst od pre pola veka "O književnoj mafiji u Novom Sadu". Kao da je sada pisan.

I sa Mirjanom Stefanović ju je vezivalo prijateljstvo.

- Mnogo mi nedostaje, pogotovo poslednji telefonski pozivi. Ona je bila urednica u "Prvoj knjizi" i na neki način presekla je: "Bolje su ti priče, nego pesme". I objavila mi je prvu knjigu. Bila je duhovita, oporih reči, volela sam i volim njenu poeziju. Sasvim slučajno, pre nekoliko godina tražila je da ja uradim izbor njene poezije. Jedino smo se sporile oko jedne-dve pesme, nijedna nije popustila, objavljene su obe. I oko naslova. Kakav "Poslednji pozdrav", nikako se nisam slagala sa njom, ostao je samo "Pozdrav". To je bila njena poslednja knjiga.

Knjigu je započela razgovorom sa Paljom Bohušem.

- Nažalost, najmanje sam ga poznavala. Bila sam samo jednom kod njega, sa Vjerom Benkovom. Ali i danas pamtim sve što je pričao, a naravno, nije sve objavljeno: neke teške priče o progonima, izdržavanju kazne. Radio je i skulpture. Slavko Gordić mu se na neki način odužio, skrenuo pažnju na njegovu poeziju. I hvala mu.

Rada, Kajoko, Jasna...

U KNjIZI je nešto veći broj intervjua sa pesnikinjama. Na pitanje zašto, Radmila Gikić kaže:

- Nije mi to bila namera, ali kako da izostavim Radu Lazić, mislim, trenutno najbolja pesnikinja. I da se druge ne naljute. Tu je i draga, pa skrajnuta Jasna Melvinger, o Božici Jelušić, posle Vesne Parun, ima li veće?! A koliko mi je još ostalo u fasciklama, a ne bi trebalo...

Nesrećni usamljenik

NIKO više ne pamti ni Radeta Tomića.

- Nesrećan čovek, osamljenik "večnih sila". Sa njim kad se pričalo, kao da niste živeli u tom veku, negde u kosmosu. Radio je i kolaže, ceo stan mu je bio izlepljen njima. Pisao je teško, stalno je ispravljao, kod mene je desetak verzija jedne njegove pesme. Beskrajno skroman, živeo je na ivici egzistencije.