SLOŽENA AVANTURA OPSTANKA Milica Sniva: "Simptomi"

U Na prastarom kauču u tetkinom stanu (scenograf Gorčin Stojanović), gde živi otkako su joj roditelji umrli, Sanja pokušava da se ubije, uz prisustvo dve sopstvene blazirane utvare (Znavena - Jelena Stupljanin i Znalac - Branislav Trifunović). Oni prepričavaju, tumače, procenjuju i rekonstruišu Sanjin (profućkani) život, dok ih ona ljubazno ne "isprati" iz svoje okoline, da bi dovršila započeto samoubistvo...

Ana Mandić, u storitelingu, koji je gotovo čitava predstava "Sipmtomi", Sanju uspeva da oneobiči nekim unutrašnjim sjajem emocije i istinitosti, prevazilazeći opšta mesta, u okvirima kojih se kreće ova storija (neuspešan brak, prevara, ćutanje na nasilje, lake droge, teška egzistencijalna situacija, demencija tetke, promiskuitet...). Zaslugom dramatizacije i režije Ive Milošević, dovoljno je uspešno "spakovana" psiho-drama, u zadatim okvirima "help-self" psihologije, koja bi i da pouči, i da prekori, i da lako pomogne u najčešćim psihičkim problemima. No, ovde je ta terapija neuspešna, jer, protiv smrti leka nema, a Sanja očekuje da iz bolnice stignu tragične vesti o njenom mužu, koji joj je, kao znatno stariji, u početku bio učitelj, ali se poodavno pretvorio u - mučitelja. Sanjin problem je rešiv - izlaskom iz života... Dok na scenu ne stupi tetka Senka (Dara Džokić), koja, svojim istinitim problemom sa demencijom, teškim izlaženjem na kraj sa skupoćom, a onda i svojom iznenadnim priznanjem o sopstvenoj porodičnoj nesreći, uspeva da preokrene i dramsku situaciju, i Sanjinu nameru da se ubije na sasvim drugu stranu, dajući joj izlaz u obavezi da brine o nemoćnom biću. Kupiće novi kauč, otvoriće cvećaru - i život ide dalje!

U ovoj intimnoj Sanjinoj i Senkinoj priči ne nedostaje ljubavi (tetka se u potpunosti posvetila Sanji), pa je potraga za njom ostala skrajnuta tema u zaključku da je to najveći problem junakinje Ane Mandić. Izvor njene nestabilnosti mapiraju stalne prevare. Svi varaju - muž, koji je na samrti, tetka, koja čitav život krije svoju porodičnu tragediju i beži od toga u demenciju, "dobri duhovi", koji ne daju duši mira, već je neurotično vraćaju na neprebolne rane, sama Sanja, koja i sama vara i kaje se što nije čestitije, pametnije i autentičnije živela svoj dotadašnji život... Dobroćudnost, koju Dara Džokić redovno donosi na scenu i topli humor, kojim zrači, čine ovu predstavu prijatnom za primenu na sopstveni život, iako su u njenoj osnovi smrtonosni porivi. Duhovitost i istinitost i spontanost Ane Mandić su u (dobroj) suprotnosti sa teatralnošću Jelene Stupljanin i Branislava Trifunovića, pa ovo podražavanje psihodrame, srećom, nije dovedeno do šablona.