ISTORIJA SE PONAVLJA, JER NIŠTA IZ NJE NISMO NAUČILI: Sa promocije romana "Non-Ui", Lidije Dimkovske

Na promociji Dimkovska je ispričala anegdotu koja je stvorila njenu junakinju Nedjeljku, tj. Nedu (Non-Ui).

- Nas nekoliko prijatelja iz Slovenije vozili smo se minibusom u Kastelamare del Golfo i pričali na slovenačkom, kada nam se obratio vozač na nekoj verziji englesko-hrvatsko-italijanskog jezika. Rekao nam je kako je njegova majka Nedjeljka rodom iz Splita, posle rata se udala na Siciliji, a on je prepoznao sličan jezik. Majka je samo dva puta tokom života obišla rodni grad i zbog toga je patila. Kazao nam je i da je Kastelamare del Golfo, u blizini Palerma, bio poznat po najžešćim obračunima mafije kada se Nedjeljka tu doselila, ali sada je sve mirno. Dugo sam razmišljala o ovoj ženi, bila sam opsednuta pitanjem kako je živela a da je samo dva puta posetila rodni grad. Jer, ja sam sedam godina živela u Rumuniji, sada živim u Sloveniji, i svakih nekoliko meseci moram u Makedoniju - otkrila je Lidija Dimkovska.

Da bi zamislila svoju Nedu (Non-Ui, kako ju je zvao profesor francuskog u gimnaziji) u realnom ambijentu, književnica je boravila mesec dana u Splitu, tražila budžake u kojima je Neda mogla da boravi, hodala je rivom kojom se i ona kretala, zavlačila se u podrume Dioklecijanove palače, gde se Nedjeljka prvi put poljubila. Bila je to, kako je kazala, 2016. godina, kada je veliki talas izbeglica i migranata preplavio Evropu i kada je ta ista Evropa, reagujući na najveću izbegličku krizu, počela da prikazuje i fašističko lice. Sa znacima fašizma srela se i u Splitu.

- Na splitskom stadionu osvanula je jednog jutra "svastika", baš kao i u mojoj zgradi, u liftu, ali i u mnogim drugim zgradama u gradu - kaže Dimkovska. - "Slobodnu Dalmaciju", list čiji je izlazak prvog broja svojevremeno pozdravio ceo antifašistički Split, napustio je Boris Dežulović. Sve je to uticalo na moj roman, jer Nedina unuka, takođe Neda, upravo u tom periodu odlazi da vidi bakin grad. I shvata da se istorija ponavlja, a da mi ništa iz nje ne učimo.

Makedonska književnica je u Dalmaciji upoznala i francuskog konzula, čija je majka svojevremeno u ovaj grad došla kao turistkinja, zaljubila se i u njemu ostala. To joj je poslužilo kao okosnica za likove Vida, Nedinog gimnazijskog profesora francuskog, kog su ustaše ubile u Jasenovcu, i njegove supruge Šarlote.

Takođe, Karlo, Nedin muž, Italijan, bio je pripadnik prvo Musolinijevih fašističkih jedinica, koje su do 1943. držale Split pod okupacijom, a zatim je prebegao u partizane i bio u odredu "Garibaldi", koji je učestvovao i u oslobađanju Beograda.

Lidiji Dimkovskoj bilo je važno, kako je rekla, da stvori dobar istorijski i dokumentarni kontekst, da nas podseti na Drugi svetski rat, koji je završio zaboravljen, u udžbenicima istorije, i na antifašističku tradiciju. Tako je nastao ovaj epistolarni roman, baziran na prepisci bake i unuke. Ali, kako je istakla prevoditeljka Irena Šentevska, to nije samo transgeneracijska priča o dve žene koje spaja krv i sudbina, već i priča o istoriji Jugoslavije i savremenoj Evropi i izazovima sa kojima se nosi. Ujedno je i priča o tome šta je značilo biti žena u 20. veku, prvo u okupiranoj Dalmaciji, gde su ljudi tokom rata jedva izlazili iz kuća, a zatim na Siciliji, gde deca nisu smela ni na ulici da se igraju da ne bi stradala od magijaških rikošeta.

Uz to, ovo je roman o identitetu. Jer, sa selidbom, kako je rekla autorka, relativizuje se i identitet. Dok je živela u Makedoniji, pričala je na makedonskom, osećala se Makedonkom. Kada se preselila u Rumuniju, počela je da sanja na rumunskom. U kući je, sa mužem Slovencem, takođe pričala rumunski. A onda se odselila u Sloveniju i počela da govori slovenački. Međutim, nikada nije prestala da piše na makedonskom. Njena Nedjeljka u starosti, pod uticajem alchajmerove bolesti, zaboravlja italijanski, koji je govorila 60 godina, i priča samo na hrvatskom.

- Znala sam u Švedskoj rumunsku pesnikinju koja je obolela od iste bolesti. Više ne govori švedski, zaboravila ga je, služi se samo rumunskim. Kada joj prijatelji odu u posetu, moraju da vode prevodioca. Kada čovek promeni jezik, promeni se i kao osoba. Želela sam da istražim koliko su migracije srećan izbor u životu jednog ranjivog ljudskog bića i došla sam do poraznog zaključka da migrant umire kao migrant - zaključila je Lidija Dimkovska.