NE POSTOJI PRIRUČNIK ZA NEZAVISNE UMETNIKE: Slikar Uroš Đurić o principima autonomije u stvaralaštvu, starom i novom vremenu, fudbalu...
LIČNI princip se poima kao skup svih činilaca kojima se rukovodi autor pri stvaranju dela. Ono je uslovljeno autorovim bićem, njegovim etičkim i estetskim kodom kao i principom sredine... Lični princip objedinjava u sebi sva iskustva autora kao što su ispovesti, fantazije, frustracije, snovi, poznanstva, intelekt, kao i samog autora kao centralnu figuru ovog sadržaja.
Z.Jovanović
Ovo su, pre tri decenije u "Manifestu autonomizma", zapisali slikari Stevan Markuš i Uroš Đurić. Na poziv Fakulteta likovnih umetnosti, Đurić je početkom minule sedmice, u renoviranoj i prepunoj galeriji FLU u Knez Mihailovoj ulici, otvorio izložbu "Autonomizam sada i ovde - 30 godina od objavljivanja Autonomističkog manifesta (1994-2024)". Njome umetnik, čija su dela dospela do čuvenih bečkih muzeja "Ludvig" i "Albertina", ali i u druge ugledne evropske kolekcije, preispituje taj autonomistički koncept, koji je, u vreme kada je nastajao, bio vid revolta, nepristajanja, nepomirenosti...
Na pitanje kako opstaje autonomni umetnik i koju cenu plaća, Đurić, koga šira javnost zna i po filmskim ulogama, ali i učešću u popularnom kvizu "Potera", za "Novosti", kaže:
- Ne postoji nikakav priručnik za to kako se postaje nezavisni umetnik, morate da prihvatite da na kraju sve zavisi od vas, vaših ličnih sposobnosti, jer vaša produkcija ne postoji bez toga. Nemate nikakvog velikog tutora koji će omogućiti da ostvarite svoje snove. I to je proces kroz koji se uči. To nije ravna linija. Imate uspone i padove. Dođete u situaciju kada je pred vama 20 vrata, od kojih treba otvoriti jedna, a ne znate koja su. To su situacije u kojima je lako odustati. Ono što, ipak, nema cenu je taj osećaj nezavisnosti, da suštinski ne pripadate nikome i da su svi istovremeno učestvovali u vašem oblikovanju. Možda zvuči paradoksalno, ali je veoma važno da budete otvoreni za komunikaciju sa svima. Nikada ne znate koja će se iskra zapaliti. Dug je proces filtriranja, a vi sami pravite konačan izbor. U tom smislu je vaša nezavisnost potpuna. Treba razumeti odgovornost te pozicije, koja je u korenu autorstva. Sve ostalo bi možda bio i neki uspešniji model, ali ja nisam kao ličnost bio kompatibilan za tako nešto.
Žižekovo postjugoslovenstvo
Foto T.Drobnjak
- On je bio jedna od perjanica slovenačkog osamostaljenja, a sada je zanimljiv fenomen to njegovo novoprobuđeno postjugoslovenstvo - objašnjana Đurić. - Nije u pitanju samo on lično, nego i čitava slovenačka intelektualna scena, koja je krajem osamdesetih bila ambivalnetno jugoslovenski orijentisana: uzimala je od Jugoslavije koliko joj je trebalo, a odbacivala sve ostalo. To je jedno laviranje koje je postalo model uspešnosti slovenačkih intelektualaca na Zapadu. Interesantno je i kako rad, koji mojim vršnjacima ne treba prevoditi korespondira sa novim generacijama. Jedan tridesetogodišnjak me pitao da li sam tu prikazao Trampa.
U opusu koji je nastajao minulih decenija Đurić je spajao pop kulturu i fudbal, međunarodnu i našu avangardu, konceptualnu umetnost i figuraciju... Ti neprekidni nizovi primetni su i u novim delima, nastalim u poslednjih nekoliko meseci, a koji čine veći deo postavke.
- Dela nastaju na osnovu intuicije i saznanja, to je jedna vrsta otvorenog eksperimenta - nastavlja sagovornik. - Istovremeno uspostavlja se i model mišljenja, ali za mnoge od ovih radova nisam imao zadat plan kako da dođem od tačke A do tačke B. Da je tako, to bi bili oni crteži iz "Zabavnika" gde spajate tačkice sa brojevima, pa na kraju nastaje slika. To tako ne funkcioniše. Kreativan proces je živ, zato je i rizičan, jer niko ne može da vam garantuje, čak i kada ste uspešan umetnik, da ćete svaki put izbacivati veliko delo. To je isto kao u sportu, pripremate se, imate neku metodologiju, ali to ne znači da ćete dobiti utakmicu.
Ključni ciklusi sa Akademije
DVA svoja ključna ciklusa, ovaj umetnik je uradio upravo na FLU: ovaj koji se tiče autonomizma, kao i radove koji su danas u bečkoj "Albertini", dok je bio na postdiplomskim studijama.- Akademija je jedna vrsta otvorene radionice, u kojoj ideje samo kuljaju i onda je normalno da se u vama budi želja da se ostvarite u najboljem mogućem svetlu - tvrdi Đurić. - Tokom studija sam radio dosta sa Stevanom Markušem i Mihaelom Milunovićem, ali, tu je bio i Zoran Todorović, a među malo starijima Branko Pavić, Jasmina Kalić, Dimitrije Pecić. Svi oni su bili veoma inspirativni, i bilo je uzbudljivo biti u kontaktu sa njihovim delima. Onda sam se na postdiplomskim studijama susreo sa Tanjom Ostojić i počeli smo da korespondiramo u jednoj priči koja je referisala na Maljeviča, gde sam ja uradio tu veliku sliku, koja je završila u "Albertini", a ona performans koji je odveo na "Manifesto" u Luksemburg, koji je onda lansirao na međunarodnu scenu.
Od vremena kada je nastajao autonomizam, do "sada i ovde", promenilo se nekoliko država, nekoliko društvenih sistema, primećuje Đurić:
- Promenili su se prioriteti i položaj i uloga kulture. Ono što je, možda, konstantno je mentalitet. Ovo je drugačije doba, ni bolje, ni gore. Ono što volim u ovom dobu je podizanje produkcijskih mogućnosti zahvaljujući digitalnoj tehnologiji. Pritom, sami moji koncepti i dalje funkcionišu, što mi je posebno važno. Način na koji sam mislio i pisao pre trideset godina ima uporište i u današnjim, novim okolnostima. Mogu se na tim osnovama i dalje stvarati relevantna umetnička dela, čak i u ovim mojim godinama, u kojima većina umetnika oseća zasićenje. Radovi koja su nastali za ovu izložbu su i za mene iznenađenje. Njihova svežina me je kao autora obodrila, dala mi podstrek da nastavim dalje. Foto T.Drobnjak
Prema mišljenju sagovornika, naša sredina, uz sve kvalitete, nažalost, tokom decenija nije uspela sebe dovoljno dobro da plasira u međunarodnom, vanjugoslovenskom kontekstu.
- Sada Beograd postaje sve više stecište istinske razmene, i čak otkriće za mnoge dominantne kulture, kako sa Zapada, tako i Istoka, čak i Azije. Mi ovakav bum malog preduzetništva nismo imali nikada. Te nove generacije su zaista maherske u različitim oblastima, od informatike do ugostiteljstva, od umetničkih alternativnih praksi do raznovrstnosti klupske scene. Grad je živ. Ja više nisam u godinama kada to mogu sve da ispratim, kao oni koji sada rastu sa svim tim.
Uslovljavanje političkim stavom
Foto T.Drobnjak
SVOJ kreativni proces, vezan za aproprisanje, odnosno preuzimanje elementa različitih slika, prizora, kako bi ih prilagodio sopstvenom iskazu, Đurić objašnjava na primeru jednog stripa iz šezdesetih. U originalnom kadru momak je u odelu sa klasičnom frizurom i kravatom, dok na njegovoj slici ima pankersku frizuru.
- U tom kadru mi je bio bitan poljubac između njega i devojke - priča autor. - Ona u originalu, u oblačiću kaže da voli ljude jedino kada je sama, a u mom radu tu je citat: "Umetnost koja se vezuje za politiku unapred pristaje da deli sudbinu te politike". To je nešto što sam odavno želeo da poručim, a tiče se prihvatanja umetnika i umetnosti sa ovih podneblja na međunarodnoj sceni. Ono se često uslovljava određenim političkim stavom, naslonjenim na ustaljene stereotipe koje vladaju o nama. Oni koji zadovoljavaju te prohteve, imaju veće šanse da uspeju u međunarodnom kontekstu. Pojave poput mene, Raše Todosijevića, ili Marine Abramović, su samo izuzetci koji potvrđuju pravilo.
Ovaj umetnik smatra da je i naša savremena likovna scena vidljivija na međunarodnom planu:
- To traje, može se reći još od devedesetih, i vremena Slobodana Miloševića kada su nam bile zatvarane zvanične institucije, pa smo naučili da se samoorganizujemo. Zahvaljujući ljudima kao što su: Darka Radosavljević, Dejan Sretenović, Lidija Merenik, Branko i Branka Dimirijević, Nikola Džafo u Novom Sadu, ili Bijenale mladih u Vršcu, već ranih devedesetih krenuo je čitav jedan talas samoodrživih praksi, koji su tu scenu, prvo oblikovali, pa uveli u neke tokove. Nešto se bitno dešava i naša savremena likovna umetnost dobila je svoju međunarodnu verifikaciju, kakvu nikada ranije nije imala. Veliki broj naših autora učestvuje u internacionalnim dešavanjima, ali je šteta što se za to u javnosti malo zna.
Autonomizam traži smelost, tvrdi autor, a na pitanje koliko je bilo smelo izložiti na prošlom Oktobarskom salonu sliku Vladimira Petrovića Pižona, odgovara:
- Verujem da jeste. Mislim da je taj kontekst bio pravi za takvu međunarodnu izložbu, jer je slika prikazala jednog lokalnog momka sa Bulbudera, koji se našao na međunarodnoj sceni. Na njoj je Pižon u dresu "Arsenala" na Hajberiju, 1983. kad je bio među prvim našim igračima u Engleskoj. Njegov odlazak u "Arsenal" bio je pravi bum za sve nas, nešto neverovatno. Želeo sam da ovekovečim trenutak, koji je nama, koji smo tada živeli u Beogradu, bio kapitalan događaj. Foto T.Drobnjak
Ovom slikaru je fudbal bio veoma važan još od mladosti, a sudbinu tog sporta kod nas objašnjava:
- To je pravi primer kako, kada se loše radi, čak i nešto dobro što je postignuto, može da se uruši u sekundi. Mnogo je mutnih radnji, i mnogo nekvalitetnih ljudi koji su shvatili da mogu da se prikače na fudbal i naprave od njega sopstvenu prćiju za obrtanje kapitala, koji ne bi mogli tako da obrću ni u jednom društvenom segmentu. To ne bi bilo moguće bez uplitanja instanci iz vodećih društvenih struktura. Tu niko ne želi da podvuče crtu, a urušava se sport koji je mnogo doneo emancipovanju ove sredine, pogotovo u periodu od kraja Prvog svetskog rata, pa do devedesetih. Ono što se događa sa fudbalom je velika sramota. Imamo i dalje sjajne igrače, imali smo čak pet kapitena u Premijer ligi, u poslednjih 10-15 godina. E, kada ti ljudi uđu u naše društevne okolnosti, sve se raspadne u paramparčad. Nisu oni problem. Nije narod problem, problem su društvene strukture koje su kompromitovane svojom praksom - zaključuje Đurić.
Foto Z. Jovanović