ČKALJA NAS JE UČINIO NASMEJANIM LJUDIMA: Vek od rođenja najpopularnijeg glumca SFRJ Miodraga Petrovića Čkalje (1924 - 2003)

 Komičarske bravure njegovih junaka praznile su ulice stare Jugoslavije i okupljale oko (još retkih) televizora komšiluk da kolektivno uživa u, takođe, retkim televizijskim serijama, oslobađajući onaj grleni, zdravi smeh... Njegov Jordan, Gvozden,Mita, Blagoje, Jovanča Micić, Jare - bili su obični, često zbunjeni, nespretni i čedni ljudi, u jedno naivno vreme. Možda baš u tom prepoznavanju i leži tajna enormne popularnosti Miodraga Petrovića Čkalje (1924-2003), izvesno najomiljenijeg glumca prošlog veka. Veliki komičar rođen je slučajno, ili ne - baš na Dan šale: da je živ ovog 1. aprila napunio bi celo stoleće.

Tim povodom, održaće se trodnevni "Dani Čkalje u RTS klubu" posvećeni bogatom glumčevom televizijskom, radijskom i dramskom opusu. Jugoslovenska kinoteka nedavno je imala izložbu o njegovoj filmskoj zaostavštini, a Muzej pozorišne umetnosti Srbije planira "Veče sećanja na Čkalju" sa osvrtom na teatarska ostvarenja. Na taj način, donekle će biti ispravljena nepravda prema našem velikanu, za kojeg je Mira Stupica svojevremeno rekla da je metafora glumčeve sudbine - zaborava.

- Nije jedini kojeg je naša kultura zaboravila i nije se odužila na pravi način, ali s obzirom na izuzetnu popularnost od Triglava do Đevđelije, eklatantan je primer kolektivnog zaborava. Ipak, ovo je lepa prilika da se osvrnemo na njihov veliki opus, da shvatimo koliko su bili značajni i bar malim delom se odužimo - kaže reditelj Marko Misirača, koji je i inicijator "Dana". - Tokom karijere Čkalja je na filmu ostvario 23 uloge, na televiziji više od sto, u pozorištu pedesetak... U RTS klubu bavićemo se onim što je bilo najdominantnije u njegovoj karijeri, uostalom, već krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina učestvovao je u glumačkom ansamblu Dramske grupe Radio Beograda.

Uprkos značajnom opusu postoji već uvreženo mišljenje, objašnjava Misarača, da ga kritika nije najbolje prihvatala i razumevala:

- Pitanje je koliko je to tačno. Jer, kad malo detaljnije pogledate monografiju Dragane Čolić Biljanovski kao i neke druge izvore, vidite da je bilo kritičara mlađe generacije koji su umeli da prepoznaju Čkaljin kvalitet. Kada je reč o pozorištu, takve tragove ostavili su Slobodan Selenić i Vlada Stamenković. A i na televiziji, u nedavno objavljenoj knjizi Olge Božičković, vrlo afirmativno govori o njegovom bezgraničenom daru, sugestivnosti, glumačkoj moći i energiji. Poseban biser predstavljaju uloge van komedijskog registra. Tako je u TV drami Ace Popovića "Ljubav do groba, poslednja" (u režiji Nebojše Komadine) potpuno fascinantan! Zato Olga kao kritičar gotovo vapi i kaže "dajte ovom čoveku češće i ovakve izazove, on je spreman da ih nosi". S druge strane, uvek je postojalo breme publike koja nije želela da ga gleda u drugim žanrovima. Hteli su da vide "svog" Čkalju, običnog čoveka iz komšiluka koji zastupa njihove interese, boreći se za neka prava.

Inače, Čkaljin glumački put počeo je još pre rata, u rodnom Kruševcu i dramskoj sekciji čuvenog Bore Mihajlovića. Ovaj gimnazijski profesor radio je sa celom jednom generacijom koja je kasnije otišla u Beograd:

- Čkalja se u Boru "kleo" kao u svoju glumačku akademiju. U tek osnovanom Kruševačkom pozorištu odigrao je prve profesionalne uloge. Kada je došao u Beograd postao je član ansambla Dramskog programa Radio Beograda, potom od 1952. do 1977. stalni član teatra koji se u počektu zvao Humorističko pozorište, pa Beogradska komedija, onda je spojeno sa današnjim BDP i dobilo ime Savremeno pozorište. Imalo je dve scene (na Crvenom krstu i Terazijama), a Čkalja je bio na obe. U pozorišnom opusu dominirao je komedijski repertoar. Igrao je Nušića, komade Ljubinke Bobić i Vase Popovića, ali i svetskih komediografa. Između ostalih, bio je Hlestakov u "Revizoru", Neko u "Ivkovoj slavi", a Nušićev Jovanča Micić i u pozorštu,filmu, radiju. Jedna od posebno hvaljenijih uloga iz tog doba je Anto u "Pokojniku", na tragu neke čehovljevske tuge... Ipak, jedna od najčuvenijih uloga tog vremena je Pepi u "Zajedničkom stanu", predstavi koju je izveo oko 450 puta.

Imao je Čkalja i dva izuzetna "izleta" van kuće, na pozornicu Ateljea 212. Prvi je uloga Vladimira u predstavi "Čekajući Godoa":

- Danas malo ko zna, a reč je o onoj čuvenoj, prvoj postavci komada u kome su igrali Ljuba Tadić i Bata Paskaljević. Igrom slučaja, tri godine su bili sprečeni da igraju - Ljuba je išao u vojsku, a Bata imao neku saobraćajnu povredu. Zato su se u toj slavnoj režiji Vasilija Popovića, pojavili Čkalja i Đuza! Nekoliko godina kasnije, 1966. u Ateljeu je usledio i "Krmeći kas" Ace Popovića (uz Ružicu Sokić i Boru Todorovića), s rediteljskim potpisom Nebojše Komadine. Aca je bio fasciniran činjenicom da su na festivalu u Firenci gledaoci bili oduševljeni Čkaljinom igrom, bez ikakvog predznanja o njegovoj slavi u domovini.

Po svemu osoben, mada je pripadao plejadi sjajnih komičara koju su nazivali "beogradska škola humora", Čkalja je uživao posebnu popularnost.

- Interesantno je da su mnogi velikani toga doba u svesti publike ostali zapamćeni po imenu lika koji su igrali, ali je Čkalja uvek bio - Čkalja. Ostavio je trag i kao Mita čuvar,Jordan, Gvozden, Jare, ali uvek na kraju - Čkalja. Ljudi su se identifikovali s njim što je, verovatno, bilo dodatno breme. To je fenomen koji suštinski ne može da se objasni. Verovatno je razlog i u Čkaljinoj toplini i blagosti, koje je njegovo biće emitovalo sa ekrana. Bio je personifikacija svega dobrog, kao neki Kalimero koji želi da ispravi sve nepravde ovog sveta. U svakoj ulozi imao je tu notu čestitosti i naivnosti, kao i želju da sve ispravi. Zato ga je narod obožavao. Najlepše što postoji u ljudskom rodu, ljudi su u njemu reflektovali...

Čkalja je u karijeri dužoj od pola veka, u svakom od četiri medija, upisao vrhunska ostvarenja koja se izdvajaju:

- TV film "Ruski car" kruna je njegove pozne karijere. Scenario je napisao i režirao njegov sin Čedomir Petrović, film je prikazan i na nekim festivalima. Čini mi se da je u ulozi Milutina sublimirao svoje ogromno komedijsko i dramsko iskustvo. Lepo je i retko da glumac u jednoj ulozi može sve to da objedini. Iz nekih zlatnih dana njegove biografije sigurno se izdvaja dvostruka uloga u filmu (pre toga i u istoimenoj pozorišnoj predstavi) "Bog je umro uzalud". Lola Đukić namenio mu je dve krajnosti: dva brata blizanca, različita u namerama i karakterima, ali i u glumačkom izrazu.

Kada je o televiziji reč, to je jedna cela serija likova - debitovao je na malom ekranu u ulozi kuvara Jordana u "Servisnoj stanici", kasnije u naslovima "Sačulatac", "Spavajte mirno", "Crni sneg" - serijama koje, nažalost, većinom nisu sačuvane. Bio je sjajan kao Gvozden u "Ljubavi na seoski način", pa Jare u "Kamiondžijama". U sećanju publike uglavnom su ostale serije kasnije proizvodnje. I danas se repriziraju, dok neka ostvarenja Lole Đukića i Novaka Novaka, nažalost, poznaje samo publika koja ih je premijerno videla.

Zbog repriza i klipova na "Jutjubu", Čkalja živi i dan-danas, uprkos činjenici da neke generacije nisu ni rođene dok je aktivno radio. Čkaljin duh će živeti, setili se mi njega institucionalno ili ne. Divna je vest da je u Kruševcu jedno omladinsko pozorište nedavno ponelo njegovo ime, osnovali su i neki omladinski festival studentskih predstava. Čkalja je uvek bio sa narodom i uz narod. Tu je i ostao.

BONUS VIDEO - SNIMAK IZ BEČA: Devojčica liči na nestalu Danku, radi se na identifikaciji