UZMITE ČOVEKU DOSTOJANSTVO, I ON GUBI SVE: Ivana Vujić, reditelj, o "Staklenoj menažeriji", ljudima, sadašnjosti, pozorištu...

Biće to drugi komad sa istim rediteljskim potpisom u ovoj kući, u kojoj je Vujićeva svojevremeno postavila i njegovu "Mačku na usijanom limenom krovu". Šta je to što je u Vilijamsovom dramskom rukopisu ponovo intrigira?

- Ako govorimo o opusu jednog od najvećih američkih dramskih pisaca, "Staklena menažerija" je njegov prvi komad i to komad u kojem govori o svojoj porodici. Obično je prvenac većine umetnika autobiografskog karaktera i na neki način nosi posebnu snagu. Zanimljiva je ta paralela između Vilijamsa i Čehova:obojica istražuju smisao života i obojica su, na neki način - okrutni. I Čehov je pisac koje svaku svoju dramu završava smrću. Ni Vilijams ne završava delo hepiendom već pitanjem, nastavljajući istraživanje velikog lavirinta koji se zove čovek. Ako za Čehova možemo reći da je u književnost uveo dramu apsurda, "Menažerija" je zapravo poetska drama apsurda. Danas i sami živimo u takvom svetu, a taj apsurd kod Vilijamsa nastaje iz pokušaja svakog od likova da, na različite načine, svoje pozvanje razume. A to nije lako. Setimo se ponovo Čehova i Nine Zarečne koja prihvata pozvanje i kaže: "Ja sam glumica, možda i nisam tako dobra, ali ja volim pozorište i tako ću živeti". Trepljev koji, pak, koketira između lažnog intelektualca i maminog sina, ubija se posle te rečenice jer vidi da je njegov život prošao uzalud: nije imao snage da stavi krst pozvanja na leđa, ma kakvo ono bilo, i da dostojanstveno pod njim hoda...

o Vilijams se u ovom delu bavi krhkošću ljudske duše i bića?

- On se, pre svega, bavi porodicom. Mi u njoj počinjemo, i iz nje - ma kakva bila - do kraja života sve nosimo. I dobro i zlo, i ljubav, i ono što ljubav nije. Naša žudnja da se ljubav ostvari je ogromna. Ovaj komad je kantata o porodici, njenoj krhkosti i "staklenosti". I svi mi smo, kao i piščevi likovi, od stakla, samo smo različitih oblika. Ali, staklo ima i snagu rađanja duge, kad se kroz njega pusti svetlost. Često to ne shvatamo, žudeći za nekim običnim stvarima koje nisu uzbudljive i nemaju tako blistavi sjaj. A Dostojevski bi rekao: "Postani sunce, svako će te pogledati".

o Delo je nastalo pre osam decenija, koliko se čovek promenio u odnosu na onog iz polovine prošlog veka?

- Dobri pisci i umetnici uvek anticipiraju dane koji dolaze. Kod Čehova nam se čini da su sve replike naše, kod Vilijamsa,takođe. Svoje junake stavlja u vreme velike ekonomske krize, u dane kada siromaštvo i glad prete ljudskom rodu. Mislim da se u naše vreme planetarno sa tim susrećemo, pogledajmo samo ova dva rata koji se vode. Pitanje je kakav će život imati današnja deca koja su se u svojim mladim danima nagledala tolike nesreće.

o Iz naših života proterana je svaka vrsta dijaloga, umesto da osluškujemo jedni druge, samo "ukrštamo" monologe?

- U štrihu sam se, zajedno sa mojim dramaturgom Slavenkom Milovanović, trudila da tekst koji ima raspričanost svog vremena sabijem na današnje, kraće replike tako da komad dobije jednu kompaktnost i da se ta težnja za ljubavlju vidi kao naš pokušaj, krik za svetlošću. Civilizacija se tehnološki brzo menja, ali čovek ostaje isti. Ne uči, nažalost, na svojim greškama. Sklon je nasilnosti i umesto da pruži svetlost, stalno nabacuje neku ćebad, mrak, slojeve tame. Savremeni čovek je više nego ikada opterećen globalnom strukturom sveta koja uz svoje prednosti, uništava svaku različitost. Ljudi su izmoreni, nemaju onu snagu koja je postojala šezdesetih godina prošlog veka, kada su težili promeni i jednakosti. Sve ovo što se dešava, uništava ono dobro u nama. I očekuje se sve više zla. Zlo postaje normalno, čak i zabavno... Strašno me je pogodilo ubistvo nesrećnog starca u Padinskoj skeli, kao da je neki Čehovljev lik. Običan čovek dopao je zatvora u kome ga kinje i ubiju, bez razloga. Da li je neko to zlostavljanje primetio? Na našu nesreću, prestali smo da primećujemo ljude oko sebe.

o Mali čovek postao je nevidljiv, potpuno nezaštićen i prepušten sebi više nego ikada?

- Mali čovek je uvek u takvoj poziciji, samo je sada ugnjetavanje još "ubrzanije". Kad nekome oduzmete ljudsko dostojanstvo, mogućnost rada i zarade, on gubi sve. To je strašan, nedopustiv proces. Pominjem šezdesete jer su tada mladi ljudi imali snage da podignu glas, činilo se da svet ima budućnost. Stvari su se menjale. Svuda, pa i u kulturi. Eto, u Beogradu je tih godina otvoren Studentski kulturni centar, a u njemu su nastali naši veliki umetnici Era Milivojević, Marina Abramović, Raša Todosijević. Bio je to otvoren prostor - vazduha, slobode i svetlosti.

o Veliki pisci bavili su se pojmom dokolice. Maksimalno upregnut čovek danas nema taj luksuz iako iz dokolice nastaju najkreativnija dela?

- Dosada je beskrajno uzbudljiva stvar! Mogu da gledam u plafon ceo dan i da mi se samo roje ideje. Međutim, da bi svako od nas preživeo mora da radi više poslova. Zato dokolica, pa i šoljica kafe, postaju luksuz. Nemamo više mogućnost da otvorimo taj prostor proširene energije u kome se naše ideje slobodno kreću i ovaploćuju u tekst, predstavu, skulpturu. Svet je suroviji više nego ikada. To i Vilijams ima u svim svojim komadima, neku vrstu stalne napetosti i tvrdoće. Uostalom, kao i kod Čehova koji uopšte nije sentimentalan pisac, njegovi likovi pokušavaju da iskoče iz svojih koža. Koliko god bili uspešni, ne mogu se smiriti. Nije čudo da je baš Čehov toliko uticao na američku dramaturgiju i njenu kratku priču.

o Šta vas, lično, danas u pozorištu interesuje?

- Želim da se bavim onim o čemu smo govorili, a čega je sve manje oko nas. To su ljubav, dobrota i porodica koja je planetarno razorena. I nije porodica, već ljubav, osnovna ćelija društva! Neophodna je ako hoćemo da imamo normalno društvo i sačuvamo osećaj za drugoga. Samo tako i sam možeš da se razvijaš. Nažalost, čovek beži od ličnog "ja". Spoljni svet manipuliše njime, zato mora da se vrati sebi. Živimo u doba kada je sve teatralizovano, globalno smo postali društvo spektakla. Svaka stvar danas mora biti primamljiva i to na jedan površan način. Upravo toga ne bi smelo biti u pozorištu i predstavi. Značaj umetnosti je u tome što ona kao lakmus papir reaguje na stvarnost i otkriva nam njenu boju. Teatar je taj koji mora da pruži ono što više nemamo spolja - neku vrstu lične anatomije, vivisekciju duše. To je ono što me čini radosnom u životu i stvaralaštvu. Uostalom, bez radosti možda ima života - ali nema pozorišta i umetnosti.