PESNIK NA SLUŽBENOM PUTU NA FILMU: Na vest o smrti Abdulaha Sidrana (1944- 2024), pesnika, filmskog scenariste, pisca, šahiste...
PESNIK, prozni pisac, filmski scenarista, akademik i šahista, koji je verovao da čitava umetnost verovarno potiče iz jedne dečje suze, Abdulah Sidran (1944- 2024), preminuo je minulog vikenda.
Foto arhiva Printskrin
Ovaj svet, kako javljaju agencije, umetnik koji je jednom zapisao da je "život urota protiv čovekovog dostojanstva", napustio je posle višemesečnih zdravstvenih problema.
Rođen je 9. juna 1944. godine u Sarajevu, u kome je završio osnovnu školu i gimnaziju, upisao književnost, na Filozofskom fakultetu, gde je prvi put iskazao talenat za pisanje. Ranih 60-ih godina prošlog veka počeo je da objavljuje pesme i kratke priče u književnim časopisima, a prvi veći uspeh usledio je sa zbirkom "Vremena za poeziju", objavljenom 1965.
- Sebe nisam osećao darovitim, dok mi se nije dogodila pesma "Slepac peva svome gradu" - prisetio se u jednom razgovoru. - Stanovao sam kao domazet, kod roditelja svoje supruge i napisao pesmu o slepcu koji nikada nije video svoj grad, a voli ga jednako kao i mi koji ga vidimo. Klepio sam šakom o sto i rekao: "Ovo sam ja." Tada sam prvi put osetio šta je moja misija, ako mi je dato da budem pesnik. To je grad. Film Kuduz, Foto arhiva
Bez obzira na to što je kasnije, jugoslovensku, ali i svetsku prepoznatljivost stekao filmskim scenarijima za ostvarenja "Sjećaš li se Doli Bel?" i "Otac na službenom putu" u režiji Emira Kustirice (sa kojim je posle višegodišnjeg prijateljstva i saradnje, posle raspada Jugoslavije ušao u sukob, da bi se pomirili početkog druge decenije ovog veka, a potom se opet razišli), odnosno "Kuduz" u režiji Ademira Kenovića, sebe je pre svega smatrao "pesnikom na službenom putu na filmu".
Ćustić: Dao si mom životu zamah
Film Kuduz, Foto arhiva
Povodom smrti Abdulaha Sidrana oglasio se i glumac Slobodan Ćustić, koji je tumačio glavnu ulogu u filmu "Kuduz", za koji je Sidran napisao scenario, povodom njegove smrti je na svom Fejsbuk-nalogu napisao: "Abdulah Sidran se preselio... Hvala na svemu, dragi čoveče, divni umetniče i drago dete... Dao si mom životu zamah."
Objavljivljo je i romane, među kojima su "Pesme iz zatvora", "Kraj vatre", i "Dolina ruža", kao i knjigu autobiografske proze "Otkup sirove kože". Za knjige poezije nagrađen je Šestoaprilskom nagradom grada Sarajeva, Godišnjom nagradom Udruženja književnika BiH, Godišnjom nagradom Izdavačkog preduzeća "Svjetlost", Zmajevom nagrado. Za knjigu stihova "Sarajevski tabut", objavljenu u ratu, dobio je Nagradu slobode, PEN-centra Francuske.
Izbori iz njegove poezije, u prevodu na nemački, francuski, italijanski, objavljeni su u Austriji, Francuskoj, Italiji, a za italijansko, dvojezično, izdanje, dobio je nagradu Premio letterario 1996 della Fondazione Laboratorio Mediterraneo. Bio je član Akademije nauka i umetnosti BiH i majstorski kandidat u šahu.
Žudnja za humorom
ZA Sidranovu poetiku vezuje se često i upotreba specifičnog humpora, o čemu je govorio:
- Žudnja za humorom je oduvek postojala u meni. Mislim da je humor nešto mnogo, mnogo važnije nego što to nauka kaže, nego što je zvanično priznato. Humor je tajna, kao i muzika. Ne znam da li je iko razmišljao da napravi ozbiljan simpozijum da bi makar pokušao da ustanovi kako je nastao neki genijalni vic, koji uz to što je smešan često je i snažna, dubinska slika neke situacije; pa vic uhvati planetu u par reči.
Za sebe je govorio da ne krije da je jugonostalgičar, ali da je njegova nostalgija duboko lično stanje emocija koje je, u stvari, žal za mladošću:-
- Ne postoji nostalgija za režimom i jednopartijskim sistemom, nisam lud. Treba biti oprezan šta je to - nostalgija. Izvesno je da postoji patnja zašto su uništeni kriterijumi i najteže pitanje: da li je to sve moralo biti tako. Moja nostalgija ide još u ranije doba. Nostalgija za onim što je bila Austrougarska imperija, kada su naši dedovi išli studirati u Krakov, ta vavilonska kula gde se govorilo 700 jezika. I kad bih birao život između neke Austrougarske carevine i Titovine, milija mi je ona od Titovine. Nije lako razmišljati šta je to jugonostalgija.