NEĆE BITI FILMA U BOJI: Reditelj Želimir Žilnik - Idemo pravo u globalni sukob

U žirijima su kolege i filmski kritičari,  koji diskutuju i izglasaju nagrade. To obraduje nagrađene, svakako i pomogne promociju. Međutim,  pamtimo i slučajeve na velikim festivalima ili na dodelama Oskara, da ponekad najbolji filmovi ne prođu najbolje. Pa im se vrednost prizna, "sa zadrškom". Zato, nagrade ne doživljavam kao "nepogresivi sud."

Tako u razgovoru za "Novosti" govori proslavljeni srpski reditelj Želimir Žilnik, koji je prošao put od berlinskog "Zlatnog medveda" do nedavno dodeljenog "Beogradskog pobednika" na FEST-u. Susret je upriličen u Parizu, u Kulturnom centru Srbije gde su prikazana tri njegova ostvarenja, kratki metri "Crni film" i "Lipanjska gibanja" i dugi metar "Beograd 2041", na Žilnikovom proputovanju ka Ruanu na filmski festival.

• Kako gledate na vaše filmove s otklonom od nekoliko decenija? Jeste li prijatno iznenađeni ili mislite da je moglo drugačije?

- Gledam da li još uvek funkcionišu,  da li su "živi". Kad vidim da su sklopljeni  kako treba, odahnem. U Nemačkoj sam snimio osam dokumentaraca i jedan igrani film, sredinom sedamdesetih. Desilo se da sam odatle otišao kada su tamo bila zabranjena dva filma. Mladi filmski kritičar Tobias Hering me je pre nekoliko godina pozvao da mi kaže da je filmove pronašao u Filmskom saveznom arhivu u Berlinu. Pozvao me je na projekcije u Berlin i u Frankfurt. Nisam otišao, misleći da je bolje, posle toliko godina, mlade kolege i kritičari daju svoj sud. Da ih ja ne smaram, objašnjavajući u kojim su okolnostima  filmovi snimljeni.

• Vaši filmovi pogađaju u suštinu, kao i onaj o beskućnicima, prikazan u Kulturnom centru. Da li se od onda nešto promenilo u svetu na socijalnom planu?

- Promenilo se gotovo sve. Godine1971, kad je film snimljen i pokazan, delovo je uznemirujuće, pa i šokantno. U hladnoj, januarskoj noći, filmska ekipa u Novom Sadu je pronašla šestoro ljudi da spavaju na ulici. Pozvao sam ih da se smeste u stan moje porodice, od 45 kvadrata. A ekipa će idućih dana pokušati da nađe rešenje za njihovu muku kod nadležnih službi. Tada se verovalo ili tvrdilo da će socijalne službe, političari i državni organi rešiti muku šestorice ugroženih, u skladu sa funkcionisanjem socijalističke države. Filmadžije u pokušaju da "ljudima pomognu" ne uspevaju. Nadležni umesto rešenja, napadaju film.Tvrde da je manipulacija i falsifikat. Da je to zaista crni film, kako naslov filma i glasi. Šestoro junaka i ekipa su živi i glasni, optužuju nadležne da su neodgovorni, nehumani, licemerni. Da gaze sopstvene principe. Mnogobrojni napadi su usledili, i po neka retka odbrana u medijima. Ipak, neki pomak se desio. Par njih iz Novog Sada su dobili pomoć i privremeno rešenje. Ostali, iz okolnih varošica su prevezeni u svoje opštine i njima je pomognuto... Danas, na desetine ljudi, svake nedelje postaju beskućnici u grubim, nasilnim intervencijama i iseljenjima, koje sprovodi služba izvršitelja. Žrtve, nekada kvalifikovani radnici i radnice koji su u vreme obnove, izgradnje i industrijalizacije pedesetih i šezdesetih dolazili u Beograd, jer su društvu bili potrebni. Dobijali su smeštaj u kućama porodica koje su imale "višak stambenog prostora". Danas - kao stari, bolesni penzioneri, ti ljudi i njihovi potomci - bivaju  surovo izbačeni iz prostora gde su živeli, i koje im je država u ono vreme dodelila. Šta se sa tim ljudima konačno dešava i kako završavaju, ne vidim da ima ikakva informacija.

• Sve je manje ljudskosti, pomoći i solidarnosti?

- Borba u kojoj najbeskrupulozniji i najjači pobeđuju doživljava se kao promocija  kapitalizma. Prođite kroz spisak milijardera i tajkuna, u bivšim socijalističkim zemljama. A i svim ostalim. Većina su špekulanti i prevaranti. O tome se, manje-više, zna sve. I sleže se ramenima.

• Nedostaju li danas angažovani kratki filmovi mladih i manje mladih stvaralaca koji bi ukazali upravo na ova pitanja koja zabrinjavaju čitavu planetu?

-U pravu ste. U Evropi je sistem stimulacije za produkciju debitantskih filmova donekle destimulativan: mladi ljudi koji rade umetnički inovativne filmove moraju da prolaze kroz beskonačne krugove konkurisanja za razvoj projekata, koji traju po godinu-dve, zatim da kroz proces pronalaženja koproducenata i apliciranja na filmske fondove nekoliko zemalja čekaju na početak kreativnog rada jos godinu-dve. U tom protoku vremena, inicijativna inspiracija i aktuelnost njihovih projekata - uglavnom "ispari"...

• Fale kratki metri o ratovima, o divljanju liberanog kapitalizma, o uništavanju čovekove okoline?

- Kratkometražni film je potisnut delimično i zbog digitalne tehnologije proizvodnje, koja olakšava sve faze produkcije a naročito post-produkcije u radu na filmu. Često  gledamo debitantske filmove, od 70-80 minuta, koji su "razvučeni", iako su krenuli od ideje za kratkometražni film koji je trebalo da bude aktuelan,  efektan, a "razblažen je dužinom"...

• Ima li danas dovoljno avangarde u stvaralaštvu? Je li sve upakovano u estetski celofan, ili se nalazi i nešto više?

- Kvalitet dokumentarnih filmova u svetu ukupno nije ispod nekadašnjih, jer ima mnogo novih autora i novih prostora, gde se filmovi rade, a ranije nisu. Globalna filmska proizvodnja je uveliko uzela maha u Koreji, Vijetnamu, Nigeriji, zemljama Afrike. Naravno, tu su i Kina i Indija... Po mom sudu, nema razloga za brigu da je dokumentarni i eksperimentalni film ugrožen. Ipak, autorski film muči jednu ozbilju muku: kako doći do publike dok u mediju "pokretnih slika" vri hiperprodukcija kiča, propagande i reklamnih laži? Moj utisak je da će film, ta borba za opstanak, osnažiti.

• Šta mislite o holivudskoj produkciji?

- To je velika, moćna fabrika, izazovnih i skupih proizvoda. Majstorskih. I veoma traženih. Meni je kadkad muka kad gledam silnu pucnjavu, ubistva, mučenja -  snimljena ne samo efektno i strašno, bez ikakvih skrupula. Ali, to je po svemu sudeći ambijent u kojem ljudski rod danas, iz dana u dan, živi. I tako sve do vrlo verovatnog, skorog globalnog atomskog sukoba.

• I, šta posle toga velikog rata?

- Neće biti filma u boji.