ROBNE MARKE SU POKORILE LJUDE: "Kolonijalna izložba" Aleksandra Denića, spakovana u tri šlepera, u subotu kreće put Venecije

Projekat ovog međunarodno priznatog umetnika, čiji je kustos Ksenija Samardžija, koji je predstavnik Srbije na velikoj, međunarodnoj smotri - "Exposition Coloniale - Kolonijalna izložba" je odgovor na temu "Stranieri Ovunque - Stranci svuda", koju je postavio umetnički direktor Bijanala Adrijan Pedrosa iz Brazila.

Čitavo to imaginarno predgrađe stvarao je u jednom beogradskom hangaru, i spakovao ga u tri šlepera, koji nose po 15 tona. Konvoj put Venecije kreće u subotu. Bilo je složeno sve rasklopiti i spakovati, a biće komplikovano i kada stigne u Italiju. Da bi se dopremila do Đardina i našeg paviljona, sve će morati da se prepakuje i utovari na mnogo malih barži, a one će proći kroz uske venecijanske kanale...

- Postali smo previše zavisni od materijalnih dobara - tvrdi, za "Novosti" Denić, čija je ideja da izložba bude jedno malo zvonce za buđenje, i to ono ručno. - Sve je danas zasnovano na neviđenom reklamiranju, sve je podleglo biznisu, moći. Tu čoveka nema, isključen je. Moja postavka zato i izgleda kao prostor u koga je pala neka specijalna neutronska bomba i pobila sve živo, a ništa nije srušila. To zvonce postavlja pitanje: Dokle? Dokle ćemo da trpimo tu vrstu terora. Izložba zato govori o nekoj vrsti autokolonijalnog sistema. U Evropi, svaka zemlja pušta tim velikim multinacionalnim kompanijama da je kolonizuju.

Kroz tu viziju sveta koga su porobile robne marke posetioci će se kretati po izraubovanom podu koji škripi, prolazeći osam prostora, poput kafane, sobe, kupatila, toaleta, kioska... Na samom ulazu u paviljon nalaziće se biletarnica, urađena u istom arhitektonskom maniru, moderne iz tridesetih, sa reljefnim natpisom - Exposition Coloniale.

- Sve je u tom prostoru pravljeno ručno, hiperrealistički, od pravih materijala, i nisam koristio gotove predmete - otkriva autor. - Tako je napravljen i foto-automat, prilagođen konceptu - robna marka Evropa, pa iz njega ne izlaze fotografije. Jer, tu ljudi nisu bitni, već samo novac. Na svakih nekoliko minuta, on "blicne" i ispusti zvuk. Na njemu je ogledalo, kakvo je postojalo na takvim autentičnim automatima, a ogledala postoje i na svim drugim objektima, da bi posetioci mogli da provere da su tu. Da nisu kao u "Balu vampira" Polanskog, bez svog odraza, duhovi. Na njemu su izložene crno-bele fotografije, zato što u ovom našem vremenu više nema nijansi. Sve je ili crno, ili belo.

Između dva čelična stuba, na kojima su i kamere koje sve vide, pri vrhu stoji "Evropa TM", ispisano starinskim sijalicama, koje svetle prema zidu:

- Od tog "trejd marka" Evropljani, obični građani, ne dobijaju ništa. Ova priča je i ispričana iz perspektive evropskog čoveka, i ima univerzalan aspekt. I mi ovde smo jedan deo toga, sa svojim specifičnostima.

Ispod portala "Evrope" će, otkriva Denić, biti jedan veliki prekidač za struju kroz koji sve prolazi i dve plastične stolice na kojima piše Made in China. Kada mu se priđe, automatski će se paliti reflektor, koji osvetljava posetioca (asocira i na one koji su postojali u logorima). Deo globalnog predgrađa biće i drveni, poljski toalet, koji iznad krova ima bure sa vodom, sa znakom "Britiš petroleuma".

Pored njega, dve metalne ograde prave dva koridora. U jednom se čeka red za ve-ce, (inače, obložen vrlo dobro falsifikovanim tapetama "luj vitona", sa prozorčićem u obliku srca koji gleda na gajbice "koka-kole", i nema toalet-papira), a u drugom za tuširanje, sa vodom iz istog BP bureta.

- Ta dva reda su kao kolone na aerodromima, za putnike sa evropskim, i ostalim pasošima - nastavlja sagovornik. - Iznad svih objekata je ogromna mreža različitih žica, kao paučina od elektrovodova, i sve su povezane. I sve su sijalice različite vrste - neonke, halogene, obične, živine. I sve daju različitu svetlost.

Provodeći nas kroz ono što će se naći pred publikom u Veneciji Denić još otkiva da će kafana imati dva klima-uređaja koja će neprestano raditi, pa će tu temperatura biti niža nego u ostatku paviljona. Tu je i džuboks sa

80 pesama, od kojih svaka u naslovu ima Evropu (od "Kraftverka" do Tota Kutunja). U njoj je staklena vitrina sa eurokremom, u raznim pakovanjima, euroblok, i čokoladne bananice.

- Tu je i reklama za piće "Bananija", neka vrsta francuskog čokolina, koje je još od doba prvih kolonijalnih izložbi u 19. veku imalo reklamu na kojoj je bio nacrtan crnac na način na koji je rasistički, zbog čega je izazivala kontroverze, pa je lik zamenjen jednim koji podseća na Aladina - objašnjava umetnik. - Nigde ne manipulišem reklamnim znacima da bih nekog okrivio, samo postavljam ambleme u kontekst metafore. Time želim da predstavim koliko smo svi kolonizovani. Pokoreni.

Tu je i kiosk sa rešetkama, do koga je frižider za "koka-kolu" sa tri-četiri limenke, koji je lancem zavezan u krst ("Naravno, "koka-kola" je božanstvo tog potrošačkog sveta."). Ispred njega - gumene čizme, i tri žuta šlema. Unutra je plavo radničko odelo i metalni kreveti, sa dušecima napravljenim od promotivnih materijala za sniženja u hipermarketima.

- Radnici spavaju na dušecima od lažne propagande i sanjaju rasprodaje. A na krovu kioska je velika reklama za cigarete West. Zato što je svima ideal taj život na Zapadu, čak i Evropljani, iz Italije i Portugalije, hoće da idu u Nemačku ili Holandiju - tvrdi Denić.

Soba je, poput onih na mansardi, na čiji krovni prozor neprekidno pada kiša. Tu je trosed, nagoreo od cigareta, izgrebani parket, rešo i džezvica za kafu, mali primus, kada nestane struje... Iznad vrata ekran na kome se neprekidno "vrti" reklama za "koka-kolu", koja je "prva stvar", i "želi da svet nauči da peva u savršenoj harmoniji". Kupatilo ima peć, koja može da asocira i na gasnu komoru. U kadu neprekidno kaplje voda. Okolo su razbacane trenerke, dečje patike...

Kod ove postavke ne postavlja se pitanje žanra, smatra kustoskinja Ksenija Samardžija, već ona dozvoljava jedan slobodiniji uvid, i ono što umetnik ima da prikaže mimo svrstavanja u određeni okvir. I kao što u pozorištu postoji "totalni teatar", ovde se može govoriti o "totalnoj izložbi":

- Stvar je u iskustvu koje izložba iznosi, intenzitetu koji nam prenosi. I to i zvukom, šumovima, vizuelnim iritacijama, svetlosnim efektima, sentimentalnim detaljima, koji nas provociraju i iritiraju, i nisu uopšte prijatni. Postoji čitav spektar osećanja koja ta izložba daje. Stavlja nas u poziciju u kojoj smo vrlo osetljivi, lomljivi... Ona ulazi u intimne prostore tranzicije, privremenog boravka gde je narušen sklad. A onda, sve to što vas okružuje, od telefonske govornice koja ne prestaje da zvoni do foto-automata, koji blješti, stvara vrtlog emocija. Nalazite se u lavirintu, koji je previše snažan da biste ga tako lako prošli - zaključuje Samardžija.