POZORIŠNA KRITIKA: Vrline javne, mane tajne

Iako je težište pomereno ka sociopatološkom, sam događaj, slučajno stradanje školskog deteta u saobraćajnoj nezgodi mlade Zoje (Mina Nenadović), ostaje glavni događaj radnje. Iako se, uprkos u javnosti poznatoj autorki tekstova za pesme Zojinoj majci (Paulina Manov), manipulativnoj tetki, nekadašnjoj policajki (Tanja Pjevac), Zoja ipak odlučuje za pravi put, predstava ostaje bez katarze. Kao lekovito se ne pokazuje ni kajanje majke Nađe, ni emotivno ogoljavanje tetke Zoje, ni lažni ljubavni odnos Nađe i kompozitora Jana (što sve ukazuje na bolest društva, naravno), pa čak ni pojava oca nastradale devojčice na kraju, koji Nađi govori da je toliko izuzetna, da, zapravo, i nije bila za ovaj korumpirani svet... Radnja se pomalo neprijatno poigrava sa emocijom gledaoca, koji stisnuta srca prati slučaj zločina nad detetom, i onim nastradalim, i onim koje je ucenjeno da se pritaji, dok se nezgoda ne "zataška". Najviše u sceni, kada se pojavi agent, detektiv Kole (Jovo Maksić), koji godinama prati umetnicu i njenu porodicu u cilju prodaje unosnih informacija o njima. Ovaj vrlo upečatljiv glumac, dokazano spontan do granica gubljenja razlike između života i pozorišta, ovde je voljom autorke doveden u apsurd nekog snoviđenja, gde igra nečastivog sa rogovima, što mu nikako nije "leglo", pa se čitava scena doživljava kao lažna i nepotrebna. I više od toga - učinila je čitavu predstavu frivolnom, a samo ideja je trebalo da bude takva... Iako nemamo uvid u film iz koga su crpeni motivi za predstavu "Pozicija deteta" Ane Đorđević, možemo pretpostaviti da je pojava detektiva Koleta, koji podseća Nađu na njenu društveno-aktivističku mladost i drastičnu promenu kasnije izgubila ubitačnost, jer je ostala kao šablon u socijalističkom društvenom uređenju (omiljenom u rumunskoj kinematografiji), koje nam danas, nažalost, izgleda kao lepi san o pravednom društvu. Bez te nostalgije sećanja, Kole je bio dodatak strašnoj priči, koji nije doprineo ništa boljem razumevanju neshvatljivog nemorala VIP pripadnika.

Neopravdano duga scena na kraju predstave, u kojoj Nađa pokušava da izmoli oca nastradalog deteta da oprosti na sudu njenoj kćeri, koja se samovoljno prijavila policiji, postaje predstava u predstavi. Emotivne, divne reči očajnog oca o preminuloj kćeri i njegova lična uteha da je mala bila predobra za svet koji on ne bi znao kako da joj logično opravda njegovu nepravdu i surovost, ostaju da vise u vazduhu, a očeva opaska da su Nađinoj Zoji već oprostili, jer ih je prosto lično zamolila za to, postaju novi motiv radnje, od koje se očekivalo, po čitavom toku predstave, da dovede do pravedne kazne za neljudsko ponašanje sociopata, što se pred Bogom smatraju izabranima. Paulina Manov je u ulozi Nađe bila zaista briljantna, a autentični i istinito prepoznatljivi za nas ovde su bili i Tanja Pjevac (Sonja), Stefan Radonjić (Jan), Mina Nenadović (Zoja), a naročito ojađeni otac (Vladan Milić). Predstava "Pozicija deteta" pripada Velikoj sceni BDP, ne maloj, gde se igra, a njenu složenost podržavaju i svedena scenografija Ljubice Milanović, uobičajeno efektan karakteran kostim Jelene Stokuće i magična muzika Vladimira Pejkovića, bez koje se ova drama ne bi ni mogla prihvatiti kao istinita i stvarna.