ZAŠTO KLASIČNA KNJIŽEVNA DELA U OBNOVLJENIM IZDANJIMA DOBIJAJU NOVE NAZIVE: Čuveni naslovi prohujali s vihorom

Od pre nekoliko dana, ovaj je prvi naslov, koji je važio za trijumf prevodilačke veštine - i zvanično "prohujao s vihorom", a čuveni bestseler Margaret Mičel na policama se našao naslovljen krilaticom glavne junakinje Skarlet O'Hare - "Sutra je novi dan". Izdavačka kuća "Laguna", koja stoji iza dugoročnog poduhvata reizdanja klasika, kultnih i lektirnih naslova, i druga dela donosi pod potpuno novim imenima, poput romana "Lesi se vraća kući" Erika Najta, koji je štampan pod naslovom "Lesi dolazi kući".

Razlozi za ova preimenovanja su veoma različiti.

"Prohujalo sa vihorom" legendarni je naslov zaštićen kao intelektualna svojina, što je izdavač shvatio sa zakašnjenjem, a iz čega je proistekao do danas nerazrešen sudski spor. Naime, reditelj Srđan Karanović obratio se tim povodom sudu, želeći da odbrani čast (i svojinu) svog dede Mihaila Đorđevića (1885-1970), jednog od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Karanović za naš list nije hteo da komentariše ovaj slučaj.

- Ovaj spor je i dalje na sudu, Srđan Karanović traži odštetu od 30.000 evra. Ja sam i na sudu rekao, što mogu i sada da ponovim: zar je moguća tolika odšteta za samo dve-tri promenjene reči - kaže, za "Novosti", direktor "Lagune" Dejan Papić.

S druge strane, novi naslov priče o keruši Lesi izdavač brani kao verodostojniji i, rečju, bolji, u odnosu na onaj na koji smo odavno svikli.

- Originalni naslov klasika dečje književnosti, koji je još 1940. napisao Erik Najt, jeste Lesi Come-Home, gde se složenica "come-home" tretira kao imenica sa značenjem "povratnica, vraćalica, ona koja uvek dođe nazad, ona koja se uvek vrati". U tom slučaju, najpribližniji prevod naslova bio bi "Lesi Povratnica". Književno prevođenje ne samo da dozvoljava već i podrazumeva određeni vid adaptacije teksta, sa kojeg se, odnosno na koji se prevodi. S obzirom na to da se sam roman završava rečenicom "Ti si moja Lesi koja uvek dođe kući", naslov "Lesi dolazi kući" prirodno se nametnuo - kaže, za "Novosti", Mina Kebin, urednica u "Laguni".

Kada se ponovo prevode već prevođena dela, po rečima pesnika i književnog prevodioca Vladimira D. Jankovića, prirodno je, pa i očekivano, ako ne i zahtevano, da novi prevodilac donese novi ton, da stvori donekle izmenjenu sliku odranije poznatog prevedenog originala:

- Baviti se književnim prevođenjem i ne znači ništa drugo nego jednu knjigu, pisanu na nekom jeziku, ponovo pisati na drugom. Postoje, međutim, momenti, kad ključni elementi već postojećeg prevoda poprimaju specifičnu težinu pismena i iskaza iz Svetog pisma. Naslovi prevedenih znamenitih dela klasične literature ne bi se smeli menjati. Kažem da se ne bi smeli menjati... Niko nikome tu nije dužan da govori šta se sme, a šta ne sme, ali činjenica je da ih ne bi trebalo menjati. Isto je, recimo, sa umešno i darovito prevedenim imenima književnih likova koji su postali opštepoznati (zašto bi sad, na primer, efektni Trbosek postao kilavi Stomakobušač)... Naslovi, imena i toponimi, ako su kroz postojeće prevode velikih književnih dela zaživeli u jednoj kulturi, već su odavno postali deo te kulture, i sada, kad ih menjamo, mi, u stvari, uvodimo nepotrebne, naposletku i štetne "inovacije" u svoju sopstvenu tradiciju. Jer, kroz književne prevode, deo naše, srpske tradicije postali su i Tolstoj i Tolkin i Bukovski i Balzak. I sad da uhvatiš već prevedeno neko delo, recimo, Balzakovo, generacijama Srba poznato pod tim i tim naslovom, i da iz bilo kojih razloga objaviš to isto a pod izmenjenim naslovom, da "Čiča Gorio" postane "Ćaća Gorio"... Šta si time postigao? Samo produbljuješ konfuziju u jednom nacionalnom kulturnom miljeu koji je sam po sebi konfuzan i koji zbog svoje konfuzije, velikim delom, i trpi i strada ne decenijama, nego vekovima - kaže nam Janković.

Rugalica i drozd

NASLOV romana Harper Li "Ubiti pticu rugalicu" još jedan je izrazit primer čuvenog prevoda, "pojačanog" u našoj svesti usled velike popularnosti kultnog, a istoimenog filma u režiji Roberta Maligana, te čitaoci vrlo teško na prvu loptu "prepoznaju" delo pod imenom "Kao da ubiješ drozda" - iako je upravo ovako naslovljen prevod Jelene Stakić  postojao još osamdesetih.

Teško se, takođe, može čuti da iko Makijavelijevo čuveno delo naziva ikako drugačije do "Vladalac", iako je od početka 20. veka izvorni naslov "Il Principe" objavljivan i pod imenima "Vladar", "Knez"...

BONUS VIDEO