SAMO IZ SLOBODE MOŽE DA PROCVETA ISTINSKA UMETNOST: Akademski slikar i vajar Ilija Drašović Lunjevica (91) stvara sa istim žarom (FOTO)

Više od 73 godine neugasivi plamičak njegovog umetničkog duha stvara umetnine, koje kritičari i upućena publika svrstavaju u vrhunske, najoriginalnije. I dok na našu molbu priča za "Novosti" o stvaralaštvu i uopšte životu, on ponekad načas prekida odgovore na pitanja, jer iz tog plamička odjednom zaiskre sasvim nove ideje. Krepki starina setno veli, da će stvarati sve dok mu rođendanske svećice ne zameni ona voštana, za odlazak na večni počinak...

- Neka ovo bude i nenametljivi nauk mladim umetnicima: stvarajte dela samo iz svoje glave, bez ičijeg uticaja ili ne daj Bože gospodarenja, jer ono ubija umetnost! Da shvate, da se uspeh u umetnosti postiže samo radom i ničim drugim. To je bio i jeste moj stvaralački i životni moto i motiv, moja misao vodilja. Samo iz autorske slobode cveta istinska umetnost! - smireno objašnjava Ilija, jedan od nekoliko doajena umetnika cele Srbije, dok ponire u svoja sećanja o radu u Srbiji, bivšoj SFRJ i inostranstvu.

Nadimak Lunjevica stekao je po poreklu iz istoimenog sela, kod Gornjeg Milanovca.

Profesionalni angažman zabeležen je davne 1951. u Umetničkoj školi u Nišu. To su počeci njegovog zvaničnog opusa, umesto ranijih samostalnih proba i testova svog talenta.

- To mi je najdraža faza stvaranja - nastavlja naš sagovornik.

- Ne zato što sam naspram sadašnjoj mojoj životnoj dobi, tada bio jedva stasali mladić, nego što sam, kao i većina polaznika tadašnje škole, za pet godina savladao sve što je u toj fazi rada o slikarstvu i vajarstvu trebalo znati. Zahvaljujući čuvenim profesorima, umetnicima, koji su odreda bili predani svom radu i posvećeni nama, polaznicima, odlično smo vajali figure žene u prirodnoj veličini.

Uz tu najraniju, među najdražim fazama stvaralaštva izdvaja jednu od mnogo kasnijih - devetogodišnji rad u Bilefeldu, Nemačka.

- Kad sam postao penzioner, otišao sam u taj grad u severnoj Vestfaliji, gde živi više od pet hiljada Srba i drugih pravoslavaca. Ikonopisao sam potpuno sam 500 kvadratnih metara Hrama Svetog Vasilija Ostroškog na poziv viđenih ljudi i crkvenog odbora. Za tih devet godina u tom gradu, uradio sam i više od hiljadu portreta raznih ličnosti, uglavnom u tehnici grafike. Jer, crkva se nalazi pored Univerziteta, svakog dana dolazili su studenti svih nacija, da gledaju i prate moj rad na njenom oslikavanju.

Izlagao sam svoje slike i skulpture u galerijama Nemačke, sa tamošnjim klubovima umetnika - priča Ilija.

Širok je opus Ilije Lunjevice, tačan broj urađenih dela ni približno ne zna.

- Iza mene ostaju 50 bista širom bivše SFRJ i Evrope, ne računajući one koje sam radio za poklone, slike sa 50 samostalnih i više od stotinu kolektivnih izložbi, a samo u 150 likovnih kolonija na kojima sam učestvovao, ostalo je više od 500 slika - dodaje on.

Među modelima za bronzane odlivke statua, veselo se "smeši" Desimir Žižović Buin - čuveni ilustrator "Dečjih novina" koje Milanovac proslaviše po svetu, koji je iz života otišao kasnih devedesetih prošlog veka, ali nikad iz legende...

Rad Ilije Drašovića Lunjevice nedavno je krunisala Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, Zlatnom značkom.

Kome da ostavim?

NAŠ sagovornik radi u skučenom, improvizovanom "ateljeu" u podrumu svoje kuće. Legende njegovog dometa imaju svoj legat.

- O legatu ne mogu ni da pričam - rezignirano veli on. - Jer, ne znam kome bih ostavio svoja dela. Možda nekom drugom gradu, koji bi to želeo? Jer, vlasti u mom gradu dolaze i odlaze, a da nisu rešile ovo moje i pitanje drugih priznatih umetnika...

Tehnika

- VEĆINA mojih slika pripadaju svojevrsnom impresionizmu, ali bliskom realnosti.

Najdraži mi je akvarel na platnu, po njemu sam najpoznatiji u svetu umetnosti, a volim i ulja na platnu, akril. Vajarstvo mi je uglavnom stilizacija realističke figure sa lirskim tonom, u neku ruku kao rodenovski stil - objašnjava naš sagovornik.