BOG ME JE POGLEDAO I REKAO "HAJDE DA SE POIGRAMO": Jelena Jovičić, glumica

Novi naslov okarakterisan je, neuobičajeno, kao "mračna komedija", pa se postavlja pitanje šta priču o 35-ogodišnjem sing muškarcu okruženom oženjenim prijateljima, takvom čini?

- Mjuzikl Stivena Sondhajma ne prikazuje komične, međuljudske odnose na sladak, pitak nečin. Publika koja bude došla da gleda predstavu shvatiće da ne postoji idealan brak već skup kompromisa - objašnjava Jelena Jovičić. - Glavni junak još nije ušao u bračene vode, prestravljen je i kroz priče svojih prijatelja nailazi na različite situacije, da bi se na kraju ispostavilo da su to,ipak, funkcionalni odnosi i da ne postoji idealna veza. Jer, od odnosa se traži da funkcioniše i sve dok je tako, to jeste odnos. Kad više nije, prestaje. Komad je realno napisan i zato je "mračan". Ništa nije ulepšano i "bleskasto". Ima u braku situacija koje baš nisu lepe, ali je najvažnije da kroz njih prođete zajedno.

Današnje vreme, kaže naša sagovornica, podupire egoizam, narcosoidnost,ambiciju (čak bolesnu) da se nešto mora postići po svaku cenu:

- Juri se karijera, a svet oko nas daje podršku i kaže "idi samo napred, guraj i ne osvrći se, ne obraćaj pažnju na druge". I šta? Prolazi vreme i taj sistem koji te podržavao dok si napredovao, počinje da posustaje. Ali on ne pada, samo sada gura neke druge mlade, ambiciozne ljude, a tebe ostavlja kao siroče... Sam si, nemaš decu, partnera, radosti, sve one stvari koje te iznutra grade i čine srećnim, donose mir. Tako je kad se osloniš samo na karijeru i sve što se događa spolja. Veoma je mudro za svakog čoveka da pronađe balans kako god on izgledao. Sreća je samo u trenucima. Moju decu pokušavam da naučim dve stvari: da znaju gde im je mesto i nađu meru šta god da rade.

Ipak, u životu je uvek potrebno i malo sreće, pa su tako morale da se sklope neke kockice da bi, ne samo karijera, nego i ceo Jelenin život krenuo u drugom pravcu, onog dana kada je dobila poziv za Kusturičin film:

- Ja bih rekla da me je tu Bog pogledao i rekao "hajde sad da se malo igramo".. Kasnije se ispostavilo da su Emir i Boban Dedejić koji je radio kasting, imali dobro oko. Pre toga, bavila sam se baletom, svirala klavir, pevala u horu, imala svoj bend. I sve to pre nego što sam upisala lingvistiku, a upisala sam je jer, jednostavno, nisam znala šta da upišem. Retko ko se u tom uzrastu profiliše... Trebalo je da snimam četiri dana, ali me je Emir pitao da ostanem do kraja snimanja. Videla sam kod jednog od najboljih reditelja kako se radi posao. Posmatrala sjajne glumce kako rade, razmenila divnu energiju. Po završetku filma otišla sam na skijanje, a kad sam se vratila zatekla sam poruku na sekretarici sa pozivom za snimanje "Bureta baruta" i "Tri palme za dve bitange i ribicu". Male uloge, ali dovoljne da proverim da li sam ja za - to.

Uprkos neiskustvu, od početka je osećala da je u svojim cipelama:

- Iako naturščik, bila sam među svojima. Nisam imala nikavu tremu. Sergej Trifunović mi je prvi i predložio da probam na akademiji. Rekao mi je:" Ove godine moj i Mirin (Joković) profesor prima klasu. Što ne odeš?". Tako je i bilo. Položila sam "iz prve" i bila prva na listi.

U pozorištu se "premijerno" pojavila 2001. kada je uskočila 2001. umesto Jelene Stupljanin u mjuzikl "Lutka sa naslovne strane" i od tada su počeli da se nižu veliki naslovi u muzičkom teatru. U Ateljeu 212 tri godine za redom pevala je u već čuvenoj predstavi "Brod plovi za Beograd", a onda dobila poziv da zaigra u predstavi "Pomorandžina kora", s rediteljskim potpisom Gorana Markovića.

- Nisam ga znala privatno. Volela sam Goranove filmove i obožavala njegovu majku Oliveru Marković. Moram priznati, od nje sam krala zanat. Gledala šta radi, kako igra komediju. To je taj "Olivera metod": radi iz kontre i poništava se. Jer, kada biste bili samo lepi, ubrzo biste postali dosadni. Olivera je imala lepotu,harizmu, ali i veliku glumačku inteligenciju i fantastičan osećaj za meru. Inače, rad sa Goranom mi je doneo čitavo bogatstvo, paletu sredstava s kojima i danas baratam.

Za razliku od ostalih, muzički teatar usložnjava glumačke darove, izvodi brojne izvođače na scenu, pa je utoliko teže da u šarenilu boja i umeća, neko "pokupi" svu pažnju čim stupi na pozornicu. U čemu je Jelenina tajna, kad joj to uvek polazi za rukom?

- Još na prvoj godini studija, profesor nas je naučio da nema monitora: ne gledajte sebe kako izgledate na sceni, ne slušajte kako izgovarate. Budite iskreni. Trudim se da uđem u karakter, odživim lik i zaboravim sve ostalo. Gluma je način razmišljanja. Zato je Olivera bila velika, tačna i precizna. U našem poslu često se sklizne u vulgarnost ili šmiru koja može da bude slatka, ali mora da ima meru. Tako je i sa izgledom. Mogu da se sredim kao u Holivudu, ali bi to prešlo granice mog unutrašnjeg osećaja sopstvene ličnosti. Kad se pojavim na crvenom tepihu, umem da izgledam sjajno. Pa, meni se udvarao Benisio del Toro. Možda je i drugima, ali nije da nije dasa... Ipak, nikada nisam mislila da idem na spoljni izgled već da nešto više da ponudim. Lepota s godinama odlazi, moraš da se osloniš na nešto drugo. Goran mi je pričao kako je s Oliverom o tome razgovarao. U mladosti je bila prelepa, izuzetno popularna,umela je da ode i odnese celu scenu za sobom. Kasnije je shvatila da je lepota i u drugim likovima. Šta najviše pamtimo od Olivere Marković? Upravo one uloge iz poznijeg doba, zlatnih osamdesetih. Tada su se svi najbolji glumci skupili na jednom mestu, pa praški đaci i vrhunski umetnici u svim oblastima.

Posle prvog,taličnog susreta, sa Kusturicom se Jelena srela samo još jednom, dok je vodila "Veče Praga" U Beogradu na kome je učestvovao:

- Jako ga volim i stalno sebi obećavam da ću ići na Mećavnik, da se vidimo i ispričamo. Naravno da bih s rado s njim ponovo srađivala. To što sam radila bilo je pre gotovo tri decenije (1997.), sada bih to neverovatno iskustvo proživela iz nekog drugog ugla, kao već ispečen glumac. Mislim da bih zaista uživala.