ANA JE UBILA MUŽA, A OLFA ZARATILA SA ISLAMSKOM DRŽAVOM: Na Festu dve dramatične filmske priče o istinitim događajima (FOTO/VIDEO)

 U pitanju su hrvatsko-srpska koprodukcija "Samo kad se smijem", rediteljke Vanje Juranić, i tunišansko-francusko-nemačko-saudijskoarabijska koprodukcija "Četiri ćerke", rediteljke Kauter Ben Hanija.

Ostvarenje "Samo kad se smijem" inspirisano je porodičnim ubistvom u Zadru, koje je potreslo susednu Hrvatsku, 2005. godine. Vanja Juranić ispričala je priču o porodičnom nasilju, koje je kulminiralo ubistvom muža nožem, a uloge igraju Tihana Lazović (dobitnica Zlatne arene u Puli za ovu ulogu i Srebrnog Oriona), Slavko Sobin (dobitnik Srebrnog Oriona), Jasna Đuričić...

Fabula je bazirana na životnoj priči Zadranke Ane Magaš, udate za Lucijana, momka iz bogate zadarske porodice, čiji je otac Joso bio jedan od čelnika Tankerske plovidbe i funkcioner KK Zadar. Ana je imala završenu srednju školu, a Lucijan je bio inženjer u Tankerskoj plovidbi. Ona je iza sebe imala odrastanje uz oca tiranina i porodični model koji je očigledno prekopirala gradeći svoju porodicu. Volela je prijatelje, druženja, bila je vesela. Lucijan je bio ozbiljan, ambiciozan, na poslu odgovoran, a kad popije prek. Poslednje godine braka, kako se čulo tokom suđenja, obeležile su stalne svađe, Lucijanova želja za nadmoći i vređanja. Jednom joj je prislonio pištolj na čelo kad je došla da ga traži u kafiću, gde je sedeo sa prijateljima, a drugi put ju je pijan, na svadbi njenog rođaka, gađao pivskom flašom.

Iako su Magaševi svedočili da su snahu dobro prihvatili, njihov odnos se možda najbolje vidi iz izjave oca Josa da joj "nisu prigovarali zato što nije fakultetski obrazovana", iako u njihovoj kući "samo pas nema fakultet".

Brak je bio na rubu razvoda i Magaševi su vodili paralelne živote, kada je Ana, uz prethodni dogovor sa suprugom, 19. marta 2005. izašla sa prijateljima. Lucijan je u jednom trenutku upao pijan u klub i počeo da je udara i vređa, da bi odjurio kući. Ana je pošla za njim, ali nije hteo da joj otključa vrata. Lupala je i molila, a kada ju je na kraju pustio, izmlatio ju je još u predsoblju, uz užasne uvrede, o kojima je svedočio komšiluk. Misleći da je sve prošlo, Ana je pošla u kuhinju da pije vode i začula iza sebe glas: "Sad ćeš videti što je muškarac!"

Usledilo je novi nasrtaj, leva Lucijanova ruka oko vrata i stezanje, dok je desnom probao da joj drži noge. Ana je iza Lucijanovih leđa napipala nož i zabila ga mužu u leđa. Ubod oštrice dugačke 15 centimetara bio je smrtonosan.

Prvo je osuđena na devet i po godina zatvora, uz obrazloženje presude o kom je danima polemisala cela Hrvatska. U njemu je pisalo da je "uvredila muževljevo dostojanstvo i čast" jer je u klubu plesala sa drugim muškarcem, kao i da je sama isprovocirala agresiju navaljujući da uđe u kuću, umesto da pusti Lucijana da prespava i ohladi se. Sud je kao otežavajuću okolnost uzeo Ani to što je sinu "prekinula normalno detinjstvo". Viši sud je oborio ovu presudu, a u ponovljenom postupku Ana je osuđena na osam godina zbog prekoračenja nužne odbrane. Na kraju je Vrhovni sud preinačio kaznu na pet, da bi je tadašnji predsednik Stipe Mesić pomilovao posle tri i po godine.

Starateljstvo nad sinom pripalo je porodici Magaš. Ana je ostala i bez stana jer je okarakterisana kao "nedostojna nasleđivanja". O Ani Magaš snimljen je dokumentarni film posle izlaska iz zatvora u Požegi - "Znak na Kajinu".

Drugi film koji je potresao beogradsku publiku jeste tunišansko dokumentarno ostvarenje "Četiri ćerke", nagrađen Zlatnim okom za najbolji dokumentarni film na Festivalu u Kanu, kao i na festivalima u Filadelfiji i Čikagu. Film je nominovan za Oskara u kategoriji dokumentarnih ostvarenja.

Snimljen je po istinitoj priči Tunišanke Olfe Hamrouni, iz Susa, samohrane majke, koja je, radeći kao čistačica, othranila četiri kćerke. Dve najstarije, u tinejdžerskom dobu, Gofran sa 16 i Rahmu sa 15, zavrbovala je Islamska država i danas se nalaze u zatvoru u Libiji. Uhapšene su 2016. i prošle godine osuđene na po 16 godina tamnice. Sa Gofram u zatvoru odrasta i njena devojčica, koja punih osam godina nije izašla izvan zatvorskih rešetaka!

U filmu vrlo otvoreno i hrabro o svojoj sudbini govore majka Olfa i mlađe kćeri Aja i Tajsir. One pričaju o mužu, odnosno ocu, alkoholičaru i nasilniku, od kog su morale da pobegnu. Mučeći se sa velikim siromaštvom, majka je izuzetno strogo i uz puno batina, prenoseći naučeni transgeneracijski model ponašanja, vaspitavala devojčice. Međutim, vremenom i sama postaje žrtva vanbračnog muža, za kog se naknadno ispostavlja da je seksualno zlostavljao njene kćeri.

Zastrašena da joj kćeri ne krenu "putem greha", Olfa se obradovala kada se u gradu, posle "Arapskog proleća", pojavio islamski propovednik. Kako je kasnije svedočila, tada još nisu znale za postojanje Islamske države. Dopalo joj se i da kćerke nose nikabe više nego "gotik" majice sa mrtvačkim glavama.

Pošto je radila u Libiji, sa sobom je povela i njih, da bi mogla da ih kontroliše. Kada je prva, Gofram, pobegla u kamp Islamske države, Olfe se obratila policiji za pomoć i u strahu da će sa sobom povući preostale devojčice. Obraćanje je bilo bez uspeha. Vratila je porodicu u Tunis, ali je ubrzo pobegla i Rahma i udala se za Nuredina Šušana, koji će postati "mozak operacije" terorističkog napada na turistički resort kod Susa, 2015.

U američkim vazdušnim napadima na Sabru Šušan je poginuo, a Rahma je majci poslala poruku da se za nju moli jer možda neće preživeti. Ipak, preživele su i Gofram i ona, i prebačene u vojni zatvor. Od tada, Olfa istupa javno, u nadi da će tunišanske vlasti tražiti izručenje njenih kćeri, ne bi li kaznu služile u svojoj zemlji.

Osim Olfe, Aje i Tajsir, u filmu se pojavljuju i tri glumice, od kojih je jedna poznata egipatsko-tunišanska zvezda Hend Sabri. Ona u pojedinim scenama glumi upravo majku, u scenama u kojoj je realnoj Olfi teško da govori.

Tunis, inače, važi za zemlju koja je dala najviše džihadističkih terorista na svetu. Prema procenama UN, u momentu kada su Gofram i Rahma uhapšene, 2016. godine, bilo ih je više od 5.500 između 18 i 35 godina, od čega oko 700 žena.